Ласкаву титулу „Одличје најбољем глумцу“ на овогодишњој Смотри драмских аматера Поморавља и Подунавља „Живка Матић“ по оценама жирија понео је млади Иван Драгојловић. Као што је и бројна публика видела, Петар, верни професоров сарадник у комаду „Сабирни центар“ аматерског позоришта „Бранислав Нушић“ Мало Црниће, није био пука копија легендарне филмске креације Богдана Диклића, нити реплика бројних позоришних поставки, већ нешто ново, специфично и надасве захтевно за једног заљубљеник у глуму какав је Иван.
– До сада сам добио награду публике на „ФЕДРАСУ“ у Малом Црнићу и проглашен глумцем вечери на Смотри „Живка Матић“ тако да је ова награда у Пожаревцу, заправо, моја прва већа награда, каже Иван.
Наш саговорник се глумом аматерски бави равно једну деценију, али, до сада није имао прилику да се покаже и докаже као сада, када му је редитељ Слободан Ћустић доделио улогу Петра.
– Глума је моја велика љубав, но, све моје досадашње улоге биле су мале, тако да није било места за било какву креацију и надоградњу. Углавном сам статирао, и то је било то. Али, када смо кренули у овај пројекат, редитељ је на пробе увек долазио са новом идејом не би ли ангажовање малоцрнићког театра добило посебан тон и парирало легендарном остварењу Горана Марковића. То није било ни мало лако никоме од нас, јер смо много трагали у приступу ликовима, градњи њихових менталитета, врлина и мана. Како је то неко од нас на проби рекао: требало је да све остане исто, а да буде тотално другачије, прича Иван.
ИЗМЕЂУ ВОЛУЈЕ, КУЧЕВА И МАЛОГ ЦРНИЋА
Драгојловић је из Волује крај Кучева и запослен је као члан обезбеђења у једној финансијској институцији у Кучеву. Стицајем околности, од куће мора да путује и на посао и на пробе у Мало Црниће у коме је тренутно члан општинског аматерског позоришта „Бранислав Нушић“.
Како сазајемо, до сада ни на једну пробу није закаснио, а камоли са ње одсуствовао!
– То је тачно. Буде некада тешко, јер после посла, седам у ауто, одем у Црниће на пробу, па касно увече кући у Волују. Но, када се нешто воли, свака мука се брзо заборави, и ево, „Одличје најбољем глумцу“ је награда за досадашњи труд.
Прве кораке на глумачкој сцени Иван је направио у Костолцу. То није било случајно јер је похађао Средњу техничку школу у граду на Дунаву и као заљубљеник у сцену и уз професорку српског језика, која је водила драмску секцију – закорачио на сцену. У питању су биле школске представе али се убрзо упознаје са „правим глумцима“ и постаје члан Позоришта „Кастелум“ у чијем опусу остварује углавном мање креације. Временом прелази у црнићко позориште „Бранислав Нушић“, и како каже, у њему је „пустио корене“. О томе како изгледа један његов радни дан са позоришним пробама, Драгојловић објашњава:
– Углавном се ради до 16,00, а када останем дуже, не одем до куће, већ у аутомобил и правац – Црниће. Сачекам почетак пробе, и тада креће онај део када скупа одрађујемо све оно што је редитељ замислио, креирамо ликове, додајемо, одузимамо, градимо… То траје до неких 22,00 сата, поново у аутомобил и правац кући не би ли се припремио за нови радни дан. Имам ту срећу да је Дијана, моја супруга, од исте „феле“. Наиме, и она је глумица и често играмо заједно, а морам да поменем да је у комаду „Сабирни центар“ играла докторку, тако да је љубав ка сцени обостана, а и све је лакше и лепше у двоје, јер смо на истом путу и истом задатку.
У ЈАНУАРУ СТИЖЕ НАЈЛЕПША УЛОГА
На наше пријатно изненађење, у даљем разговору сазнајемо да ће Иван и Дијана током јануара по први пут постати родитељи једног дечака.
– Видећемо како ће све то изгледати, мада ни у ком случају не одустајемо од глуме. Наравно, Дијана ће паузирати једно време, па ће се и она вратити под светлост позоришних рефлектора. Ипак је то велика привилгија чији је резултат велики аплауз публике.
Желели смо да знамо да ли је било идеје за озбиљније бављење глумом, за упис на Академију?
– Нисам о томе озбиљно размишљао јер сам у једном тренутку дошао до закључка – ако се будем професионално бавио глумом, можда би таленат отишао под сенку комерцијале, а љубав ка сцени претворила у строге пословне обавезе. Мени је глума један вентил кроз који испољавам таленат и тада заборавим све што је било лоше током дана. Знате, дружење са колегама аматерима је осећај који се тешко може описати. Ту владају искреност, непосредност и сарадња. Размишља се душом, а глуми срцем и ништа није тешко и све оно што понесемо лоше од куће или са посла, претвара се у својеврсну позитивну енергију.
„Кастелум“ је прво позориште у коме су остварене значајније Иванове креације. Долазак у црнићко позориште, чини се, није утицао на однос према Костолцу.
– Без обзира на ангажман у Малом Црнићу, ја „Кастелум“ нисам напустио, осим ако они нису напустили мене, Но, не верујем, они су сјајни људи, врсни аматери, то је моја прва глумачка породица и, ако би ме позвали, свакако да бих без размишљања ускочио, без обзира што од моје куће до Костолца у једном правцу има равно 66 километара. Када се нешто воли, поготово глума, ни Мало Црниће ни Костолац нису далеко, закључује Иван Драгојловић.
Влада Винкић