Ненад Павловић је матурант друштвено – језичког смера. Школовање у Пожаревачкој гимназији завршио је као одличан ученик. За изузетан успех у области историје и за учешће на републичком такмичењу добио је Диплому за историју. Учествовао је и на такмичењима из срспког језика и језичке културе. Планира да студира правни факултет.
По природи је тих, скроман и уздржан као особа, не воли да се истиче и хвали. Изузетно је вредан и марљив. За себе каже:
-Ја сам неко ко воли да учи, да се дружи и да забавља своје пријатеље. Волим музику, историју, политику и српски језик и књижевност, тачније граматику односно лингвистику.
У овим предметима ми се допада што може да сазна нешто ново, а што му омогућује да схвати узроке појава, то јест зашто се нешто догодило. Родитељи кажу да је стидљив, рационалан, храбар, амбициозан, али повучен и истичу да воли да разговара о временима која су прошла, како смо ми, његови родитељи, пре живели каква је била држава и шта се тада дешавало.
Ненад нам даје интересантан предлог за унапређивање рада у школи.
-Увео бих да се тестови раде у пару јер ће тако и тај други ученик имати мотивацију да учи или да се тестови раде уз помоћ уџбеника или интернета и тако се развија способност сналажљивости и опет се тако нешто научи.
Интересује га новинарство, воли да пева, слуша музику, прети вести и чита новине, што уствари представља његов хоби. Од страних језика влада немачким, енглеским и шпанским. Историјска личност коју би волео више да упозна је Јосип Броз Тито.
Живкица Ђорђевић, педагог
„Ненад и ја смо се сретали током прва његова два разреда на такмичењима, али то је било то. Он је био полетарац и даље у такмичењима, а ја већ уморни дух од свега тога. А онда се десило поново нешто чудесно, добила сам прилику да му будем предавач, што значи потпуно ново виђење, нова перспектива из које посматрам овог чудесног младог човека. И, поново чуда невиђеног, још једно изненађење и мистерија беху рођени за мене… а сујета ми је шапутала све време да будем једна од оних који су напустили наду… Ненад је рекао мојој сујети да сачека, да се притаји и да духу поново дарује веру и тада сам испричала себи причу за њега (шшш, он је још увек не зна, сви знамо типске ликове из бајки, али он није типски, шшш):
Био једном један млад човек, рођен у тешким временима, сви су му говорили да изабере лакши, „шири“ пут, а опет, неким чудом, он је изабрао онај прави, тежи. Учио је, радио предано и био стрпљив, пун поштовања према свему, према свакој тешкоћи на коју је наишао и никад се није пожалио. Име му није ишло на руку, назван је Ненад, а опет свима око себе дао је наду да се преданост и рад исплате. А потом је прешао преко седам гора и седам мора, служио бабу за чудесног коња. Рибица, лија и вук су му дошли у помоћ и без позива, јер им је помогао у њиховој невољи и без њиховог позива, тако да кобила није имала никакве шансе. А потом је добио чудесног коња и победио змаја… И онда је Сунце засијало и трава је поново била зеленија. Ненад је без помпе и халабуке само наставио свој пут ка свом срећном крају, не оптерећујући никога.
Ненад, рекао би неко: „Не надај се“, и ето заблуде из незнања и сопствене разочаране таштине… Изненада, ето наде у боље сутра. Неочекивани, чудесни, тихи херој… Ненад који доноси наду, јер је већ прешао седам гора и седам мора и добио бабиног коња и убио змаја и то све зато што је просто само пратио ‘тежи’ или ‘ужи’ пут, како је певао Гаврил Стефановић Венцловић. Стари Грци нек причају причу о Прометеју, Епитемеју и Пандори… Ненад је она нада, скривена и неочекивана“.
Весна Милић, професорка српског језика и књижевности
„Ненад Павловић је брзо скренуо пажњу на себе, још на самом почетку нашег познанства. Иако је Ненад тих, смирен и благ, продоран и радознао поглед његових плавих очију показивао је сав креативан немир који се крио у њему. Увек спреман за час, често је учио лекције унапред, па сам га, због помоћи коју ми је пружао на часу, звала својим асистентом и обраћала му се да проверим да ли би требало још нешто да додам.
Пошто је са лакоћом савладавао градиво предвиђено наставним програмом из историје, тражио је нове изазове. Мада му је од стране професорке предочено да је припрема за такмичење из историје веома тешка јер се учи из разних уџбеника, а постоји и додатни материјал, изгледа да је то био, у ствари, подстицај за њега да се ухвати у коштац и са тим. У другом и трећем разреду, уз велики, и пре свега, самосталан рад, успео је да узме учешће на Републичком такмичењу из историје.
Ненад је у учењу сталожен, упоран и систематичан, тако да ће сигурно успешно савладати све препреке у стицању знања на које буде наишао у наставку школовања. Волела бих да тако добра и племенита особа, као што је он, успе да нађе своје место у овом свету и друштву који, на жалост, тренутно цене неке друге вредности.“
Ана Влајовић, професорка историје