Анђелка Илић је матурирала друштвено-језички смер у Пожаревачкој гимназији.Током школовањa истакла се изузетним успехом. Носилац је Дипломе „Вук Караџић“ и Дипломе за српски језик и књижевност пошто је током школовања освојила прво место на Државном такмичењу из српског језика и језичке културе.
Њена интересовања су се током школовања у Пожаревачкој гимназији усмерила ка математици и информатици. Своја интересовања објашњава на следећи начин: „Углавном је то граматика, у српском језику сам се усавршавала од 5. Разреда основне школе, а латински ми је био омиљени предмет док сам га учила и ишло ми је јако добро, без много напора. Од треће године је то било и програмирање што ме је усмерило ка избору факултета“. У овим предметима јој се допада„што постоји одређени систем и што те конкретно, систематично мишљење води до циља. С обзиром на то да ми је синтакса омиљена област у језику, а да је програмирање управо употреба синтаксе, заволела сам то“.
О себи каже да је упорна, стрпљива, посвећена, уредна, прецизна и систематична, понекад превише самокритична. Родитељи сматрају да је: искрена, упорна, вредна, марљива, педантна, одговорна, систематична, радознала….
За себе мисли да је математички оријентисан језичар који не потцењује ни једну ни другу страну и мисли да нам требају обе да бисмо се само приближили идеалу комплетне личности. „Не волим када нека област одлази у превелику анализу и не даје закључке или узрочно-последичне односе. Може се рећи да у мени преовлађује позитивиста, али да антипозитивиста никада не остаје неистакнут и да не мислим да мора да постоји само једно“.
Жели да упише Факултет организационих наука, смер Информациони системи. Нада се да ће на факултету пронаћи себе у правом смислу и да ћe волонтирати на многим пројектима, бити мало гласнија и више се борити за себе.
Живкица Ђорђевић, педагог
„Када размишљам о Ђеки, увек се сетим зороастерске приче о Ормузду и Ахриману и њиховој вечитој бици… а онда помислим: „Ђека… она све разуме и некако уме да сложи ред и хаос, да помири материју и дух.“
Од самог почетка, она је била онај ђак коме се дивите. Ђека је од првог дана била она која је вредна, поштује правила, морална и етична, иако су свакодневни живот, догађаји, поступци разних људи стално доводили у питање њена убеђења. Без обзира на све, остала је доследна својим светоназорима. У Ђеки се оваплотио златни пресек, ентропија уметности са редом и законима језика (овде мислим и на математику, јер је она језик).
Ђека већ дуго тка ткање целине и тихо прича оно што је било и што јесте. У хамлетовској дилеми бира оно ‘бити’ без компромиса. И опростите ми што ћу завршити у тону ‘високог интелектуализма’, али морам рећи, Ђека је борац против Данинг-Кругер ефекта, једна од оних која не да Јовановићевим полуинтелектуалцима да тек тако олако владају овим светом. Она почиње тихо, као капљице тек надолазећег потока, хвата и види обрасце, а потом их и именује правим именом и открива се као бистра река, као она која чисти… Деструктивна понекад, али она која доноси са собом плодно тло и нов почетак… онај прави, на коме се темељи без бојазни постављају. Ђека је уточиште… човек о коме је Софокле писао. Она разуме“.
Весна Милић,
професор српског језика и књижевности,
одељењски старешина