ИНТЕРВЈУ: БОГДАН СТЕВАНОВИЋ, БЛОГДАН
Време интернета доноси нова имена. Име Богдана Стевановића могло би да изазове недоумицу о коме се ради, али када се изговори „Блогдан“ недоумице нестају. Његово недавно гостовање у костолачкој библиотеци изазвало је велико интересовање.Богдан Стевановић, интернетом познатији као Блогдан, рођен је у Београду 17. децембра 1988. године. Они који се баве астрологијом рећи ће да је један смео Стрелац, јер он своје мисли исказује храбро, јасно и без задршке. Провокативно, а опет часно.
Љубав према путовањима усмерила га је ка Географском факултету у Београду, ка Одсеку за туризмологију. То је била једна степеница више која га је одвела на мастер студије туристичког новинарства на Универзитету Аутонома у Барселони, где већ неколико година живи. Одушевио ме је и својим говором на ТЕД конференцији, на којој је представио свој пројекат „Свет доступан свима“, основан са циљем пружања информација о туристичким дестинацијама особама које користе инвалидска колица. Осећа се да је потреба да чини добро и буде хуман утиснута у њему дубоко. Један је од оснивача хуманитарног покрета “Покажи мало да ти је стало”. Његов блог постоји од 2014. године и његове приче преносили су водећи онлајн и штампани медији у земљи и региону.
Многи те виде као успешног блогера, особу којој се диве због смелости да изнесе своје мисли и ставове наглас. Преко 100 000 људи прати твој блог и одушевљава се твојим причама. Како је започело твоје блоговање?
-Почело је давне 2011. године, прилично неспретно и стидљиво. Тек се 2014. године родио Блогдан а до тада сам много пута одустајао од писања, од блоговања, од жеље да се изражавам кроз слова. Зато 2014. годину сматрам прекретницом јер сам тада схватио да писање јесте неодвојиви део мог живота и одлучио да активнији радим на томе.
Нећу да те питам да ли си имао узора у писању, али желим да те питам да ли си имао узора у блоговању?
-Искрен да будем нисам. Не зато што сматрам да нико није довољно добар, већ зато што тих година када сам почињао блоговање није било толико популарно па самим тим није ни било много људи који су се тиме бавили. Чак и дан данас, ретко ко користи блог да би се бавио писањем и изражавао се литерарно, па су блогови скоро увек уско профилисани на путовања, технику, моду итд.
Кроз своје текстове провлачиш поуке о доброти, срећи, љубави, пријатељству, поштењу и непоштењу, људскости. У једном од текстова написао си: „Биће нам боље када будемо бољи“. Мислиш ли да смо на добром путу?
Мислим да се трудимо да се подсетимо шта је то добар пут и да таквим направимо овај на ком већ јесмо. Не треба нам за то много труда, већ само свесности да можемо бити бољи, па се сходно томе и понашати.
Све ће доћи на право место када завршиш школу, одслужиш армију, запослиш се, ожениш се… Звучи познато? Шта је то што смо научили од својих родитеља, у ствари примењиво у садашњем времену?
Ја сам од својих научио шта је поштење, човекољубље и гостопримство. Како време пролази, тако се и начин живљења мења, па самим тим и систем вредности. Неки то називају генерацијски јаз. Могуће је да нешто тако постоји, али сам сигуран да постоје вредности које су универзалне и сматрам да се те вредности носе из породице.
Живимо у свету у коме је људскост обезвеђена. Бити добар је синоним за бити глуп. А, ипак све више људи има који, као неки тихи бунтовници, буде се са старом филозофијом: „Чини другима што желиш себи“. Има ли наде да људскост у човеку победи?
Чини ми се да је ово питање било горуће питање у свим епохама кроз које је човечанство прошло. Ми и јесмо увек на ивици, увек у ватри неизвесне сутрашњице, увек у мењању, преиспитивању, постајању. Зато нам се увек чини да је никад изазовније него управо сада. Мислим да је неупитно да је ношење са изазовима у људској природи јер нас то бруси од угљеника до дијаманта. Зато знам да има наде. Што су времена изазовнија, то је више могућности за велику људскост.
Твоја нова књига „Облоге од мастила“ коју је објавила издавачка кућа Вулкан је збирка која садржи 87 прича распоређених у седам поглавља. То су приче које си ти прво објавио на свом блогу, али има и неких до сада необјављених. Како је дошло до сарадње са овом познатом издавачком кућом?
Дошло је врло лако. Послао сам емаил са идејом како желим да изгледа књига и они су рекли може. Ето, толико лако је било, па је ваљда зато и наша сарадња толико отворена и пријатељска.
Да ли те је спознаја о популарности променила?
Пошто живим у иностранству ја немам апсолутно никакву представу о популарности мене и мог имена. Почињем да схватам да се ту нешто догађа јер ми ово питање људи често постављају, али ми се чини да сви остали мисле да сам популаран, само ја не мислим.
Зашто они коју су успешни нису увек срећни, док су срећни увек успешни?
Јер бити срећан подразумева и успех, док имати успех не подразумева и имање среће. Питајте то оне са каријерама и парама, боље умеју да објасне шта им и даље фали. Ја сам само срећан.
Већ годинама не живиш у Београду, већ у Барселони. Колика је разлика између живота у Шпанији и живота, овде, у Србији? Разликују ли се људи много?
Постоје неке ствари које се разликују, а постоји и много ствари које су исте. Разликујемо се по темпераменту и по менталитету, али стичем утисак да као људи трагамо за истим одговорима. И у Шпанији је 2018, и тамо има остављених, разочараних, усамљених и тужних. Трагање за срећом је оно што нам је заједнички именитељ.
Где видиш себе у будућности? Назире ли се срећа за Блогдана у нашој земљи?
Себе у будућности видим негде још ближе себи самом. Ту је моја срећа, у спознаји ко сам, шта је моја суштина и колико радим на њеном остварењу. Име државе у којој сам тада игра најмању улогу.
Рената Минић