ИЗ ЕПС-ОВЕ БИБЛИОТЕКЕ „ДОКУМЕНТИ“
У Костолцу је започела прва организована експлоатација угља у Србији, ту је настала прва рударска колонија у Србији, отворен први површински коп код нас. Истраживање и експлоатација костолачког угља везују се за 1870. годину, која се сматра почетком индустријског доба у Србији.
Сопствени извор угља омогућио је погонску енергију за коју нису били потребни „скупи новци“ – она се налазила ту, у довољној количини, на згодном месту за транспорт. Познато је да је крајем 19. и почетком 20. века угаљ из костолачких рудника служио као погонско гориво за млинове, пиваре, кланице… Многобројне фабрике ондашње Србије снабдевале су се угљем из Костолца.
Костолац се налази на месту где се Сопотска греда, најсевернији изданак побрђа источно од Велике Мораве, спушта на обале Дунава и раздваја плодно Поморавље, Подунавље и Стиг.
Као угљоносни простор, костолачки басен обухвата десну обалу Дунава од ушћа Велике Мораве до Рамско-горичког побрђа. Северну границу басена одређује ток Дунавца, од места где се овај рукавац одваја од главног тока Дунава па до његовог поновног спајања с водама Дунава код Рама.
Посматрајући Сопотску греду по „вертикали“, она изгледа као кичма овог басена. Са обе њене стране простиру се угљена поља.
Костолачки басен припада перипанонском делу источне Србије, који је под наглашеним утицајем карактеристика степске климе доминантне за јужни Банат. Препознатљиво климатско обележје подручја Костолца је југоисточни ветар – кошава. Подручје је занимљиво и са хидрографског аспекта. Поред Дунава и његовог рукавца Дунавца, чија је дужина тока пре преграђивања износила 23 километра, ово подручје хидрографски још обележавају Велика Морава и Млава.
Наплавни наноси Дунава и доњих токова Велике Мораве и Млаве представљају најплодније делове Србије. Овај простор погодан је за узгајање разноврсних пољопривредних култура, посебно житарица. У прошлости су ове области биле обрасле бујном мочварном вегетацијом, у чијим су се сувљим деловима простирала богата станишта храста. Простор и данас обилује ловном дивљачи.
Писана историја овог подручја почиње доласком Римљана на обале Дунава, пре два миленијума. Током 1. века наше ере, Дунав постаје североисточна граница Римске империје. Да би је сачували од упада варварских племена, Римљани су на десној обали Дунава изградили систем утврђења, војних логора, бедема и осматрачница повезаних путевима. То је био Дунавски лимес.
ВИМИНАЦИЈУМ
Најзначајнија седишта римских легија на Дунавском лимесу били су Сингидунум (данашњи Београд), који је био седиште Четврте Флавијеве легије и Виминацијум поред Костолца, седиште Седме Клаудијеве легије. Око ових војних утврђења развили су се већи градови.
Виминацијум је свој пуни процват доживео током 1. и 2. века нове ере, када је војни логор прерастао у главни град велике римске провинције Горње Мезије. Развио се на раскрсници најважнијих путева у империји и постао њен важан политички и привредни центар. У њему је тада живело око 30.000 становника.
У време цара Хадријана, у 2. веку нове ере, Виминацијум је добио статус муниципијума, што је подразумевало известан степен аутономије. Најважнију степеницу у развоју овог града представља добијање статуса колоније, у време цара Гордијана 239. године.
Једна од значајних привилегија колоније било је право ковања новца. Новац из Виминацијума постао је необично важан за историју и хронологију у областима средњег и доњег Дунава. Поред војске, у Виминацијуму је била стационирана и флота. Она је имала важну улогу у очувању мира на граници, у транспорту и снабдевању војске.
Становништво Виминацијума сачињавали су већином ислужени војници легионари. Отпуштањем из војне службе, на територији римске колоније добијали су парцеле земље за коришћење, па су ветерани припадали слоју велепоседника. Њихову земљу обрађивали су сељаци закупци, а вероватно и робови.
Као важан саобраћајни чвор, Виминацијум је у 3. веку претрпео најезду и продор трупа и делова легија, међусобно завађених. Убрзо је град сведен на погранично утврђење, без посебне улоге. При крају живота, Виминацијум је био византијска војна база, а доласком Словена у 7. веку престаје да постоји.
Траг о прошлости
Библиотека „Документи“ покренута је 2000. са циљем да се остави трајни писани траг о догађајима из прошлости „Електропривреде Србије“, да подсети на велике људе, на њихове визије и прегнућа, на идеје водиље једног времена.
Р. Н.