Сусрет са Пожаревљанином Јовицом Станковим, дипломираним ветеринаром, инициран је једним необичним догађајем. Наиме, Јовица је током хладних зимских дана, крај зграде где живи, недалеко од „Електромораве“, лечио голуба који је неким случајем повређен. У томе је успео, голуб је полетео у сусрет пролећу, а ми смо желели да међу страницама новина сачинимо и сачувамо још једну причу о хуманости којих у данашње време, чини се, има све мање.
– Пре неких двадесет пет година, сретну ме нека деца и замоле да пођем са њима на почетак Лучичког пута, крај зграда где станују. Када сам стигао, показаше ми болесну мачку коју су пронашли, направили још скровиште, али нису знали како да је подигну на ноге јер је била болесна. Утврдио сам шта је, долазио неколико дана, давао терапију и када се опоравила, деца однекуд ваде упаковану кафу и чоколаду и поклањају ми. Кафу сам желео да узмем, да их не увредим али сам инсистирао да чоколаду они сами поједу. Но, ни да чују за то. Када сам дошао кући, приставим кафу, одвијам машницу којом је поклон био увезан, кад`, између кесице кафе и чоколаде ова лепа разгледница са натписом: „Најбољем човеку на свету, чика Јоци ветерину који је излечио нашу мацу“, сећа се наш саговорник овог догађаја показујући пожутелу разгледницу са дечијим рукописом.
– Још на факултету, али и кроз праксу учио сам о хуманости према животињама, јер оне су жива бића, али некоме и једино друштво, вели Станков који нас кроз разговор води у време студија:
– На завршној години, једна бака је довела мацу коју су пси скоро растргли. Верујте да сам близу три сата стављао шавове и затварао ране. Недељу дана мачка је била у стационару, а када је бака дошла и са сузама радосницама видела љубимицу, изашла је на кратко и вратила се са бомбоњером, кафом, вискијем…Рекао сам јој: „Мајка, немојте…све сте платили!“, бака је одговорила: „Она ми је једино друштво.“ Само сам ућутао и мислим да је то био тренутак када сам сазнао колико је у појединим случајевима јака веза између човека и животиње.
Јовица Станков је ветерину завршио 1983. године и њом се бави до данашњег дана. Тренутно је ангажован као ветеринар у амбуланти „Драган“ у Костолцу, али га често можете видети у Пожаревцу. Многе својом брадом и изгледом подсећа на чувеног Дејвида Беламија из млађих дана и немојте се чудити ако приметите човека оваквог изгледа који загледа у крошње дрвећа, жбуње или картонске кутије. То може бити само Јоца ветеринар коме искуство казује да на овим местима можда има животиња којима је неопходна здравствена помоћ.
– Када осетим да човек који доведе животињу на преглед нема новца за услугу, ја излечим животињу, имао да плати или не. Није она крива што се разболела или је ударио ауто, нити човек који нема пара. Мени је жао животиње и ту сам да помогнем у оквирима које моје знање и струка пружају, закључује Јовица Станков, који на себи својствен начин исказује љубав према животињама.
Влада Винкић