Љубав ка риболову наш саговорник Лепомир Ђорђевић започео је као и мноштво вршњака, али га је воља провела стазом од квалитетног такмичара, члана државне репрезентације, помоћника потом и селектора репрезентације до међународног риболовачког судије, тренера и секретара Организације Спортских риболоваца „Смуђ“. Сваки степеник ове стазе овенчан је бројним успесима, признањима и медаљама за шарански риболов.
Лепомир је рођен у Дубравици у породици Момчила ловочувара и Верице која је била кројачица. Како тада није било много играчака, наш саговорник је највећи део времена проводио са сестром Слађаном на ушћу Мораве и Дунава. Први и други разред основне школе похађа у Дубравици после чега се породица сели у Пожаревац где завршава Школу „Вук Караџић“, а потом и костолачку Средњу машинску. Иако је остао у струци и данас запослен је у “ЕПС“-у у Костолцу, Ђорђевић је диломирао на Вишој тренерској школи добивши звање оперативни тренер из области риболова.
Риболов као хоби и Лепомирова страст вуче корене из детињства.
– Долазећи на реку, упознао сам деда Владу из Дубравице, који је свакодневно пецао. Ја сам као дете од неких пет година узео први пут штап у руке, и ево, не испуштам га ни данас. Како ми је мајка била кројачица, прве удице сам правио од шпенадли, користио канап уместо струне, а пловак је замењивало гушчије перо. Док је деда Влада пецао на бамбус, ја сам поред њега рибу ловио на леску, а прва коју сам у животу упецао била је златни караш. Касније, мајка ми је купила струну и удице, ја сам научио како се везују, а временом и све финесе риболовачког спорта. Спона са реком и природом је, ето, остала нераскидива до данас.
Опширније у новинама „Реч народа“