Лепомир Ивковић: Глумци никада не одлазе у пензију

Лепомир Ивковић је на сцену  ступио као дечак, не сањајући да ће пола века касније за собом имати стотине креација у позоришту и преко педесет на филму и телевизији. Импозантна бројка започета je првом великом улогом у телевизијској серији „Седам секретара СКОЈ-а“ 1979. године и за собом носи питање: да ли стишка равница која је још у колевци даривала овог човека глумачким талентом, уз златно житно класје, недри и уметнике. Одговор се нуди сам, јер такав предео је непресушна инспирација која људе стасале овде зрачи, а временом, као најлепше плодове из њихових душа „краде“ и јавности дарује прелепе стихове, бајковите приче, истините романе, слике непрегледних боја, испирацију за незаборавне улоге…

РАМЕ УЗ РАМЕ СА ДЕДОМ

Лепомир Ивковић рођен је 18. фебруара 1959. године, стицајем животних околности у Београду, а одрастао у Калишту, коме се редовно враћа.

– Дубоко у души верујем да никада не бих био глумац да нисам одрастао у Калишту. Наиме, чињеница је да у месту у коме сам стасавао, на један необјашњив начин био развијен аматеризам. Формирање чувеног Фестивала драмских аматера села Србије се на неки начин поклапа са мојим аматерским глумачким почецима и  доста је утицао да се определим за глумачку професију, каже Лепомир Ивковић. 

– Одрастао сам у веома сиромашној породици и тога се не стидим , од мајке Јаворке, рођене Милосављевић и оца Косте. Ја знам шта је и земља и сламарица и био сам прави експерт за њено намештање после спавања. Седамдесетих година долази до одласка наших људи у иностранство, те сам и сам доживео исту судбину, јер су родитељи отишли трбухом за крухом. Остао сам код баба Горе, коју сам звао мајком и деда Свете, а они су, веровали или не, били глумци. И сада се живо сећам када сам са својим дедом играо у „Открићу“ које је Мага Милановић спремао за „ФЕДРАС“, сећа се наш саговорник, додајући још један детаљ:

– Када сам реновирао стару кућу у Калишту у којој сада живим, нашао сам кликер. То је кликер који је био наша велика радост, а играли смо га у соби на земљаном поду. Кликер чувам и данас у посуди у којој стоји ускршње јаје, такозвана чуваркућа. 

Ивковић је основну школу похађао у Малом Црнићу, а Гимназију у Петровцу на Млави и током школовања активно је неговао љубав према глуми. За додатну  енергију и знање захвалан је свом уваженом професору, на жалост, преминулом Бранку Лазићу Манасу, који је пружао подстрек и неговао Лепомиров дар.   

– Сећам се дивне представе „Хитлер у патризанима“ коју је режирао Јоле Рајковић,  са којом смо остварили велики успех.  Већ тада постаје логично да се са тим искуством  опробам на Факултету драмских уметности у Београду, тако да је до тога и дошло. Пријемни испит сам положио „из прве“ у класи професора Миленка  Маричића  1977, а након две године почињем професионални рад. Наиме,још као студент био сам ангажован у Народном позоришту и поносан сам што сам и данас у Националном театру. Посебно занимљиво је то да сам исте 1979. године започео и телевизијску каријеру серијом „Седам секретара СКОЈ-а“  у којој сам играо једну од главних улога: Јосипа Дебељака. Ево, то се заокружило након четири деценије, односно током прошле године такође великом серијом, „Црвени месец“ где сам исто играо велику историјску личност, знаменитог Николу Пашића, прича Ивковић.  

ГЛУМЦИ УВЕК ОСТАЈУ ДЕЦА

Имајући у виду да је професионални ангажман Лепомира Ивковића упловио у пету деценију, интересујемо се шта је по њему најбитније у овој ни мало лакој професији. 

– У нашем послу најбитније је трајање, а најстрашнији заборав. Ако вас нема на сцени, пред камерама, уз публику,  људи вас заборављају и ништа горе не може да се деси у глумачком позиву него заборав.  На срећу, ево ја трајем још увек. Колико не знам, али се држим изреке да глумци увек остају деца. 

Завидна глумачка каријера донела је Ивковићу мноштво улога чије основе је временом кристалисао, прилагођавао, усклађивао и доводио до савршенства. Но, у разговору истиче да је глума захтеван тимски рад у којој свако на сцени, ма колико био ангажован, има прилику да искаже свој потенцијал.

 У разговору се интересујемо за позоришна дела која су на њега оставила посебан утисак. 

– Веома сам поносан на представе „Солунци говоре“ која је играна преко десет година, „Кир Јања“ са стажом од четврт века, „Велика драма“ осамнаест година на сцени,  „Женидба“ петнаест година пред публиком, „Рибарске свађе“ деценија извођења… У последње време немам много представа, јер сматрам да је време да млађи више раде и полако чекам свој глумачки смирај, односно одлазак у пензију. Но, знате и сами како се каже: глумци никада не одлазе у пензију, вели Лепомир Ивковић који додаје да му је веома жао што није рођен бар неколико година раније:

– Разлог лежи у томе што никада нисам упознао чика Миливоја Живановића нити сам га икада гледао на сцени. Ипак, веома сам поносан што сам иницирао те 1995. године покретање Глумачких свечаности „Миливоје Живановић“ и захвалан сам Милисаву Миленковићу и тадашњем руководству Пожаревца што су препознали ту величину која нема мере. Уз моју крсну славу ја имам још једну, уметничку славу, а то је 2. април, дан када је рођен Миливоје Живановић. Жао ми је што нико до данас није покренуо иницијативу да се у Пожаревцу подигне и споменик овом човеку, али – у природној величини. То је глумац који заслужује да уз бисту добије споменик, јер је добро познато која је он величина био, шта је све у глумачкој професији постигао и колико је волео свој Пожаревац. Надам се да ћу дочекати да будем на отварању тог споменика, јер Пожаревац може само да се поноси тиме, јер је Пожаревац  глумачки град, јер Пожаревац има чак четири фестивала. У њему су стасале и нове снаге попут Анђелке Прпић, Слободана Степића, Зорана Пајића…  

Помињући своје младе колеге Ивковић говори о идеји која годинама тиња у његовим мислима, а то је да  ствараоци из овог краја попут поменутих, али и Весне Станковић, Јелисавете Кораксић,  Михајла Несторовића…треба да оформе мали ансамбл који би, не угрожавајући рад пожаревачког позоришта, сваке јесени изнедрио по једну представу.

УНУЧАД КРУНА И КОСТА НАЈВЕЋА РАДОСТ

Интересујући се како проводи слободно време, од Лепомира Ивковића сазнајемо:

– Ја од маја до октобра у Београд идем само када морам-из професионалних или породичних разлога. Мој свет је моје Калиште и моје мало двориште. Ових дана сам веома тужан, јер сам изгубио колегу са класе Тихомира Арсића, а наше пријатељство је давно превазиђено, били смо као браћа.

Но, живот иде даље. Јуче сам у Калишту пресађивао лозу, а потом дуго седео са ујаком Драгишом Милосављевићем, који ми је једини од најближе фамилије остао. Иначе, мој дан почиње јутарњом кафом, вестима, а у периоду од 10 до 13 као да сам ангажован, проводим уз добру књигу и новине. Потом одлазим да видим унуке, јер сам  хвала Богу, дочекао да будем деда што је сада моја највећа радост. Наиме, смисао мог живота је породица уз апсолутно уважавање свих професионалних обавеза и домета који досежу. Ја сам срећан човек јер су ми кћер Катарина и зет Милош подарили унуку Круну и унука Косту, коме је име даривала сестрица, немајући појма да се тако звао мој отац, што је нека Божија воља, каже наш саговорник.  

Како је Лепомир Ивковић препознатљиво лице позоришне, филмске и телевизијске сцене интерсујемо се како искусан професионалац доживљава младе људе који од шуме жеља у којој преовладава слава не виде реалан свет око себе.

– Човек треба да остане човек и никако да се огорди ако доживи било какав успех. Стабилост и разум су основа за то. Ја се већ радујем наредном пролећу када ћу доћи поново у свој кућерак у Стигу и уживам у чарима села, да седнем пред продавницом са мојим сељацима и уз пиво разговарамо како то и доликује. На жалост, минулог лета највише смо причали о овом времену које је време зла. Ево, ви и ја смо под маскама, маске су симбол позоришта, а сада су постале саставни део нашег лица. Као оптимиста надам се да ћемо ускоро угледати светлост на крају тунела, закључује глумац Лепомир Ивковић.

Влада Винкић