На првенству Европе у кошарци одржаном 1995. године у Атини, репрезентацијa Југославије освојила је злато и на тај начин вратила земљу на велику спортску сцену. Захваљујући ондашњем физиотерапеуту југословенског тима Пожаревљанину Родољубу Милићу Гиби, новинар Миле Вељковић у интервјуу насловљеном „Волим Млади радник“ ексклузивно за читаоце нашег листа пренео је делић атмосфереи утисака са првенства. Том приликом златни кошаркаши упутили су поздраве читаоцима „Реч народа“.
Интервју са Милићем објављен је августа 1995. године
Навијам за „Млади радник“
Пожаревљанин Родољуб Милић – Гиба, физиотерапеут југословенске златне кошаркашке репрезентације ексклузивно за „Реч народа“ евоцираo je успомене на недавно завршено Европско кошаркашко првенство.
-Да ли очекујете да ФИБА примерно казни понашање грчких навијача, литванске и хрватске репрезентације?
-Дан по окончању првенства у наш хотел су дошла два званична представника ФИБЕ на првенству Европе и још један функционер. Селектор Ивковић је посебно потенцирао санкционисање недоличног понашања свих актера финала. Ми смо своје рекли, а шта ће се од свега десити, видећемо.
-На велико изненађење и грчка публика се понела изузетно некоректно. Како сте то примили?
-Ја и данас искрено мислим да грчки народ нема никакве везе са понашањем публике у дворани у Атини. Чини ми се да је управо такву атмосферу направила грчка спортска штампа…
Упркос свему Београђани су вам приредили величанствен дочек?
-Оно што је приређено и незаборавно. Никада нећу заборавити оних тридесет до четрдесет хиљада људи који су нас од срца дочекали на београдском аеродрому. Цео Нови Београд је изашао да нас поздрави. Тај свет је у нашем заједничком успеху чини се за тренутак заборавио све сопствене муке и проблеме са којима се сусреће. Овом народу засигурно треба мало радости. Заслужио је то.
-Да ли ће југословенска репрезентација у овом саставу остати на окупу, јер се ближе Олимпијске игре у Атланти?
Олимпијске игре су заиста близу и ми смо већ направили прве кораке око договора за ово елитно такмичење. Ова комплетна екипа ће остати на окупу без иједног изузетка. Сви играчи ће наступити и на Олимпијади. То је већ договорено.
-У каквој успомени је остао Ваш град Пожаревац?
-Ја сам рођен 1949. године и стицајем околности нисам рођен у Пожаревцу. Но, отац ми је Пожаревљанин, мајка ми је Рашанка. Ја сам од 1950. године житељ Пожаревца. Зато се и сматрам Пожаревљанином. Стварно волим овај град. Ту сам завршио Гимназију. По завршетку Гимназије у Београду сам завршио Вишу медицинску школу и запослио се у Институту за рехабилитацију у Сокобањској улици. Од 1971. године сам почео да радим, а од 1977. године па доскоро био сам физиотерапеут кошаркаша Партизана. Радио сам и са кошаркашима БЕК-а на почетку каријере и у последњој сезони са кошаркашима Боровице. Шест година сам физиотерапеут кошаркашке репрезентације. Иначе, у кошарку ме је увео др Беца Марковић који је својевремено био физиотерапеут наше репрезентације и он ме је научио свим тајнама овог заната. У Пожаревцу нисам играо кошарку, већ сам играо фудбал за „Млади радник“. Дружио сам се са дивном генерацијом људи и фудбалера као што су Ратко Николић, Влада Стојановић, Војислав Марковић, Пипика Марковић, Горан Ивановић и остали. И данас у фудбалу навијам искључиво за „Млади радник“. Уопште не гледам велике утакмице. Волим да гледам „Млади радник“ и када год дођем у Пожаревац дођем и на Вашариште. Такође, волим коње и коњички спорт и стални сам посетилац београдског хиподрома, Ергеле „Љубичево“ и Љубичевских коњичких игара.
Миле Вељковић