ЉУБИСАВ КОСТИЋ БИСА: Ризница тајни коњарства

На Тодорову суботу, дан када се у селу Касидол одвајкада окупљају надалеко чувени стишки коњари не би ли се на тркама показало које је грло најбоље, а на паради чији је фијакер најлепши, упознали смо Љубисава Костића, човека који је свој живот посветио коњарству и по томе постао познат широм Стига и Србије, па и некадашње Југославије. Када смо се у маси света на касидолском хиподрому распитивали за Љубисава Костића, нико од упитаних није знао ко је у питању, но, када смо најзад упитали где је чика Биса, за непун минут су нас одвели до њега. Рукујемо се са срдачним човеком благог погледа који се усмерава час на нас, час на коње који јуре по стази. Логично: ми смо ту само данас, а он уз коње читав живот.

– Први пут сам зајахао коња далеке 1941. године. Наиме, када је отац као мобилисани војник у коњици полазио у рат, мене и брата је ставио на коња и тако смо га испратили до школе где је било зборно место за полазак. Хвала Богу отац се вратио жив из рата, али без коња, сећа се наш саговорник првог озбиљног сусрета са овом племенитом животињом.

ЉУБИЧЕВСКИ ВИШЕБОЈ

Љубисав је  рођен 1933. у Касидолу  у земљорадничкој породици Драгутина и Цвете Костић. Одрастајући уз брата Станисава, сеоски сокаци мамили су га играњем клиса и шутирања крпењаче, али је као и свако дете из овог села изнад свега волео коње. Наиме и деда и отац су пре Другог светског рата неговали расне коње, нешто чували за себе, нешто продавали војсци која је за своје потребе набављала ове животиње по строгим мерама: раса, обим, тежина, висина… Грла из штале Костића увек су задовољавала ове критеријуме. Сећајући се оца и одрастања чика Биса прича:

-Отац Драгутин је био школован, успешан и јако паметан човек. Желео је да ме школује, тако ме је после основне школе дао у Гимназију у Пожаревац. Ипак, пред крај школовања, појавила се једна лепа девојка која ми је била дража од учења и просто речено украла из школске клупе. То је била Живадинка, Динка, моја животна сапутница до дана данашњег. Подарила ми је две ћерке, а данас имамо и унуке и праунуке који су и талентовани и школовани.

Ипак и коњи су му украли срце.

– Мој други отац био је Благоје Урошевић. Иако сам стасао у породици која је са великом љубављу гајила коње, чика Блага ме је упутио у многе тајне и пренео сопствена знања везана за јахање и непосредан рад са коњима, вели чика Биса, који се потом укључио у Љубичевске коњичке игре, али и снимање великог броја филмова:

– Учествовао сам у снимању више од педесет филмова, а чика Блага је на том пољу сарађивао са представницима бројних домаћих и страних компанија. Уз посету Пожаревцу, тадашњем Коњичком друштву „Вељко Дугошевић“ и Туристичком савезу, директори филма су приликом обиласка, смотре и избора коњице за снимање, обавезно били моји гости у Касидолу. За ту прилику супруга Динка увек је развлачила коре и правила сјајне гибанице, а како је један од оснивача Љубичевских игара и некадашњи председник Општине Бранко Ивошевић знао за то,  доделио јој је званично диплому „за најбољу гибаницу“, кроз смех се сећа наш уважени саговорник.   

Љубисав Костић је од 1964. године био редовни учесник Љубичевског вишебоја наредних десет година. Но, 1974. приликом доласка групе туриста из Аустрије, током јахања, доживео је повреду и опростио се од најатрактивније дисциплине Љубичевских игара.

ОКО ЗА ШАМПИОНА

Но, ни једног тренутка није престајао да буде са коњима и узгаја их, што сећања нашег саговорника води у почетак деведесетих година, када су у посети његовој штали били пожаревачки зубар доктор Перовић и Бранче Ђурић Вампир, о чему нам чика Биса каже:

– Тада сам им показао тек рођено ждребе Тину, помазио и рекао: „Ово је будући шампион!“ на шта је Перовић питао Вампира: „ Бранче, јел овај стварно нешто зна о коњима или нас двојицу прави коњима?“. Опсовавши гласно, Вампир одговори: „Зна Биса много. Зна, веруј ми!“

 Биса Костић је био даровит и знао да осети шта је добар коњ.

– Поносан сам на чињеницу да сам апсолутни шампион 1995. године у коњичком спорту. Тада је моје грло Тина Касидолка освојила Триплу круну што је 51 годину пре ње у Југославији успела само Лагуна, а тек двадесет година касније Љубичевац, прича Костић.

Љубисав Костић је током радног века радио у трговини, а после одслужења војног рока запослио се као благајник у Месној заједници. Но, како није желео да постане члан Комунистичке партије, каже да је без образложења добио отказ. Тада се посветио пољопривреди и ономе што су радили његов деда и отац: гајењем коња. Уз њих, домаћинство Костића обрађивало је земљу, неговало свиње и ситну живину и тако читав живот.

Данас је Љубисав пољопривредни пензионер и чим се пробуди за супругу и себе скува кафу. Потом обиђе двориште, уђе у шталу да види шта ради кобила Тајчи, унука чувене Тине, помилује је и да зоб, па се упути у село да купи хлеб. Кафану, како каже обилази, мало поприча са пријатељима и врати се кући. Супруга Живадинка му је подршка од дана када су се узели, а другог фебруара обележили су 70 година брачног живота.

На питање везано за коњарство у Касидолу, наш саговорник се са поносом сећа Благоја Урошевића:

– Чика Блага је многима у селу, преко коњичког друштва обезбедио коње, а 1980. године, захваљујући њему добили смо хиподром какав немају многи градови у Србији.

Како нам је време било на узмаху, а већ се најављивала прва трка, опростили смо се од Љубисава Бисе Костића који каже:

– Када видим овај млади свет на хиподрому, грла, јахаче, мени је пуно срце  и желим да се тако настави. Ја сам подмладио коњичку екипу у селу, Саша Степановић је нови председник и моје су наде да ће традиција да живи док је света и века. Касидол је то заслужио.

Влада Винкић