(Објављено 7, 14, 21, 29. фебруара и 7. марта 1995. године)
Пре четврт века „Реч народа“ је објавио фељтом о певачу Ђорђу Марјановићу. Аутор је био сарадник у нашим новинама, рођени брат чувеног Ђорђа, Воја Марјановић због чега је и фељтона насловљен „Мој брат Ђорђе Марјановић“. Родно место ове легенде југословенске забавне музике је Кучево, гимназију је похађао у Пожаревцу, а фармацеутски факултет у Београду, да би сјајну каријеру започео на једном музичком фестивалу у Нишу. Где је, шта Ђорђе ради данас. Пре нешто мање од два месеца прославио је свој 89. рођендан. У кругу породице-супруге Ели, деце и унука за које у шали каже да је у доба короне то његов кризни штаб чије наредбе строго поштује. Као и сви пензионери, који су у овој ситуације најдисциплинованији, тако се и он понаша. А некада је његово рођенданско славље, поред породице окупљало и бројне пријатеље, неки су долазили чак из Русије… Јер, Ђорђе је био велика музичка звезда, али и човек великог срца.
-Ђорђе Марјановић је велико име. То свакако не треба доказивати. Певао је на свим континентима осим у Африци. Свуда је оставио препознатљив музички и људски траг, речи су којима је Воја Марјановић започео фељтон о овом уметнику с намером да се о Ђорђу Марјановићу, Милорду из Кучева, добије права слика.
ЗВИЖДУК У ОСАМ
Рођен је 30. октобра 1931. године у малом месту Кучево. Отац му је био банкарски службеник , мајка је умрла после девет месеци од његовог рођења. Одгајали су га деда и баба која је настојала да замени мајчинску љубав. Из милоште прозвали су га Кокан, , надимак је био од сестре Љиље, која би уместо Ђока изговарала Кока, а касније је то прерасло у Кокан.
Као дете и касније у Гимназији у Пожаревцу, најрадије се „играо“ позоришта. Импровизовао је позорницу, одабирао комаде, сам глумио и режирао. Намештао је седишта, играо за другове и понеког комшију. Улазнице су биле дугмад, за веће и лепше дугме добијало се боље седиште.
Када је завршио Гимназију са сестром се сели у Београд. Она студира књижевност, он фармацију. Почетком 50-их година остао је сам у Београду јер се сестра удала и одселила, а у то време изгубио је и свој главни ослонац у животу, умрла му је бака. Сналазио се како је знао. Радио је разне послове да би преживео. Опробао се и као глумац, статирао је у филму „Старац и море“, очев пријатељ , бард југословенског театра Миливоје Живановић омогућио му је да повремено статира у ЈДП. Покушао је и на конкурсу за члана Београдске опере на коме је одбијен. Велико „не“ рекли су му и у позоришној академији.
Тек 1954. године кренуло је на боље. Тада је, пратећи колегу запевао на аудицији Удружења џезиста Србије. У позајмљеном оделу заврнутих ногавица и засуканих рукава збуњен и уплашен, певао је две једине песме које је знао: „Мулен руж“ и „Усамљени гаучо“.
И тако је почело. Наставио је да пева песме познатих певача: Иве Робића, Душка Јакшића, Бруна Петралија.
-Прва песма коју сам одлучио да певам самостално била је штампана у „Метроному“, гласилу Удружења џез музичара Србије , „Звиждук у осам“. Пре мене нико је раније није певао, иако ју је Дарко Краљић написао још раних педесетих. Ја сам почео да је певам крајем 1957, сећао се Ђорђе.
ПРСТ СУДБИНЕ У НИШУ
Преломни моменат у каријери Ђорђа Марјановића био је наступ у Нишу 1958. године на коме је, уз договор Душка Раданчевића, шефа малог београдског ансамбла, који је пратио популарне певаче и хумористе попут Чкаље, Оливере Марковић, Лоле Новаковић, Душка Јакшића, Ђузе Стојиљковића…требало да отпева две песме. Ђорђе је припремио „Звиждук у осам“ и „Плаво у плавом“ и за сваки случај још две „Стидљиву серенаду“ и песму из популарног каубојског филма „Црвене подвезице“.
Када сам видео публику ухватила ме трема. Толико света сам видео само на фудбалским утакмицама, па сам се уплашио и нисам хтео да изађем на бину. Ипак, најаве ме и ја чујем аплауз, причао је новинарима Ђорђе. И уместо да отпева прве две припремљене песме, на тражење публике отпевао је и оне две резервне које је припремио за сваки случај. И тада је настао лом и пакао. Публика је тражила бис, а Ђорђе је једноставно рекао : „Не знам више“.
После овог првог правог наступа уследила је серија концерата. И тада је Ђорђе почео да крши строга правила естрадне дисциплине. Уместо да пред микрофоном стоји „укочен као притка“ он је по позорници шетао, скакао, лежао, скидао сако, њиме махао…И певао. Публика га је волела, али је у новинама стидљиво и скромно било и коментара на „неукусне гестове којима се неки певачи служе имитирајући Запад који нам никада и ни у чему неће бити узор“.
Упркос критикама Ђорђе је наставио да вежба и ради. Све до 1964. године низали су се концерти, другарске вечери, игранке и забаве. Ширила се фама о певачу који „прави лом где год се појави“. Клубови обожавалаца под називом „Ђокисти“ ницали су широм земље. На згради где је становао обожаваоци су исписивали: „Ђорђе је бог“, „Хвала ти што постојиш“, „Ђокисти свих земаља уједините се“, „Олимп је планина богова, али је Бог на овом спрату“…
Ђорђе са братом Војом
ЗАШТО СИ САМ МИЛОРД?
Неколико дана пре одласка у војску ондашњи шеф продукције Радио Беграда позвао га је да хитно сними неколико песама. Радио је целу ноћ, а ујутру отрчао кући и припремио ствари у дрвеном сандуку за одлазак у војску у Љубљану. Убрзо му на ту адресу стиже писмо у коме му јављају да је отворена фабрика плоча РТБ и да је колегијум једногласно одлучио да прва објављена плоча буде „лонг плејка“ Ђорђа Марјановића са осам песама. Судбина је хтела да се плоча појави баш на Ђорђев рођендан 30. октобар 1959. године. Песме: Лазарела, Звиждук у осам, О какав месец, Вера, Ћао, ћао, ћао, Волим те девојчице, Ти, мама и ја и Стари фрак, запалиле су југословенску публику.
Милорд из Кучева: Ђорђе Марјановић
Предраг Ивановић, музичар памти да је албум продат у 11.000 примерака за месец дана у време када Југославија није имала више од 20.000 грамофона.
Са повратком из војске Ђорђе се враћа публици. На Фестивалу „Опатија 60“ са две песме: „Продавац новина“ и „Разносач млека“, осваја три награде. Био је прва личност на фестивалу у конкуренцији Габи Новак, Иве Робића, Сенке Велетанлић, Вице Вукова, Благе Видец…
У историји музичке естраде, све због Ђорђа 1961. десиће се прве музичке демонстрације. Тада је на додели Златног оскара, Ђорђе Марјановић прескочен. Публика је због тога у Београду организовала прве мирне музичке демонстрације. Следећа прилика за бунт догодила се на такмичењу за „Златни микрофон“. Додељена су три микрофона, ни један Ђорђу што је публика доживела као неправду. Звиждуци и протести претили су да сруше зграду Дома синдиката. Публика је окренула леђа позорници, многи су почели да излазе из сале, а спикер је објавио да се прекида ТВ пренос из техничких разлога. Људи који су пратили пренос на телевизији схватили су да се нешто дешава и похрлили на улице. Теразије и тадашњи Трг Маркса и Енгелса преплавило је 7.000 до 8.000 људи.
-Ја нисам дуго знао шта се дешава напољу, седео сам у гардероби. Када сам кренуо кући чуо сам вику „Ено га“…Маса се љуља. Испред хотела „Москва“ подигну ме на једна кола и вичу „Златни Ђорђе“ и „Певај“. Погледи пуни љубави. Свако жели да те дотакне…У један сат после поноћи кренем са песмом „Звиждук у осам“…Када се то проломило! Замислите како звучи хор од 7.000 људи. Затим смо певали „Зашто си сам Милорд ?“, а потом је стигла милиција и спасла ме, сећа се тих дана Ђорђе Марјановић.
ИЗВИЊЕЊЕ ЈОВАНКЕ БРОЗ
Јованка Броз и Ђорђе
После тријумфа на Опатијском фестивалу и скандала око „Златног микрофона“, огромну популарност, коју је у народу уживао Ђорђе, више нико није могао да контролише. Радио станице су му широм отварале врата. Телевизија, која је била још у повоју, звала га је у госте. Ни филм му није био стран.
-Он је нешто недефинисано, помало забављач, помало глумац, највише певач. Док сам био у Русији чуо сам како тадашња министарка за културу Совјетског савеза Екатерина Фурцова, гласно каже: „Ко то тврди да ми Словени немамо естраду? Пример да је имамо зове се Ђорђе Марјановић, испричао је једном приликом Предраг Ивановић.
Био је феномен свога доба. Приликом једног концерта у Дому синдиката Јованка Броз му је послала писмо са извињењем. -Молим Вас Ђорђе извините, нисам у могућности да дођем на Ваш концерт.
Судбоносни корак у његовој каријери био је одлазак у на турнеју по Совјетском Савези 1963. године. Већ после неколико концерата постао је маг сцене, човек који је у Совјетском Савезу склонио музичку завесу с очију и невине обожаваоце увео у свет песме, глуме и лаке гимнастике на самој позорници…У Москви је 15 дана наступао на стадиону „Лењин“. Сваки дан му је аплаудирало по 50.000 посетилаца. Димензије Ђорђевог успеха у Русији није могуће измерити. Сва врата су му била отворена. Дружио се са академицима, писцима, редитељима, министрима, балетским уметницима…За тамошњу публику је био „наш Ђорђе“ нарочито после венчања са младом Рускињом Ели Борисенко са којом има троје деце: Невену, Наташу и Марка.
ОРДЕН ЗА ДРУЖБУ
Последње године Ђорђа Марјановића су мање- више познате јавности. На турнеји по Аустралији, у Мелбурну 1989, доживео је мождани удар на сцени. Једна бриљантна каријера је је заустављена, уследила је вишегодишња борба за опоравак, која се исплатила. Са „опроштајем“ од музичке публике концертом у Сава центру крајем маја 2004. године, Ђорђе ни данас није заборављен.
На успешну радну каријеру подсећају га многа признања. Међу најдражима је Орден за дружбу, за учвршћивање пријатељства и ширење културних веза између Југославије и СССР. Свечано уручење Ордена обављено је у Руској амбасади, а Указ о додели потписао је тадашњи председник СССР Михаил Горбачов. Поносан је и на Самурајски мач, поклон од вереника Јапанске певачице Мики Накасоне. Потомак старе ратничке породице поклонио је мач Ђорђу у знак поштовања и дубоког уважавања онога што је урадио за свој народ, али и за народе на сасвим другом крају света.
ИЗ ФЕЉТОНА: МОЈ БРАТ ЂОРЂЕ МАРЈАНОВИЋ 
