На периферији Пожаревца, у Улици Илије Бирчанина број 18, живи многочлана породица. Заправо, прави власници куће Милосављевић су у мањини. Већину чине деца различитог узраста, од бебе до ђака. Радичин дом је већ 15 година стационар за смештај деце без једног или оба родитеља. Ту Центар за социјални рад смешта незбринуту децу из пожаревачке, малоцрнићке, жабарске и свилајначке општине.
-Потпуно сам навикла на то па би ми толика деца недостајала, мада није лако стално бдети над 10 до 15 малишана…Све је почело 26. октобра 1957. године. Моја ћерка је била у болници и тамо се спријатeљила са једним дететом без родитеља. Понудили су ми да га поведем својој кући и негујем. Прихватила сам. Од тада су врата моје куће отворена за све сличне случајеве.
Последњих година Радици долазе наши радници који су на привременом раду у иностранству. Нуде децу на чување и обећавају богате награде. Али она то одбија. Каже да је жалосно што људи тако олако схватају родитељске обавезе. Она је запазила да на рад у иностранство иду и они који овде имају добре могућности за живот. Зато не жели да прихвати бригу о њиховој деци мада би јој се то итекако исплатило. Она прихвата сугестије Центра за социјални рад, јер се уверила да је то прави пут да се деца оспособе за самосталан живот .
Кућа у Улици Илије Бирчанина 18 није комфорна. Налик је на све у том делу града. Ни прилаз није онакав какав би се у градском насељу очекивао. Али, Радица то није кадра да мења. Недавно, долазила је једна екипа одборника и здравствених радника и утврдила да овде не владају најповољнији услови за смештај деце. Али, представници Општинске скупштине и Центра за социјални рад су се сложили да се сада не могу тражити идеални услови …
„Радно време“ ове жене – неговатељице васпитачице, мајке, траје 24 часа. Новорођеној деци потребна је даноноћна нега. Нешто одраслијима – помоћ у учењу. Ипак, Радица све то постиже. Кад је немоћна, обраћа се онима за које зна да могу помоћи. Главно је да деца буду здрава, да се правилно развијају и лепо васпитавају.
Многи су прошли кроз овај дом. Многи се сете своје „маме Радице“. Посећују је, пишу писма. Она чува та писма, чува фотографије, интересује се о њиховом кретању, служби, животу…
Б. Живановић