Петак, дан пред утакмицу, са трибина стадиона Фудбалског клуба „Млади радник 1926“ пратимо тренинг пионира. Млади играчи са пажњом слушају савете свог тренера који и сам преузме лопту да покаже на који начин се изводи одређени потез. Да овакав начин рада има резултате, говори податак да пионирски тим Фудбалског клуба „Млади радник 1926“ тренутно дели прво место на табели са клубом из Тополе. На наше питање да ли би волео да се врати у године младих које тренира и крене из почетка, наш саговорник одговара:
– Свако детињство је лепо, нема брига, стреса… Ко то не би пожелео да осети чар игре и уживања у фудбалу без посебних обавеза, одговара Марковић који је у сопственој фубалској каријери, између осталог, освојио три титуле првака Србије, три национална купа са „Цревеном звездом“, две титуле првака Украјине са „Динамом“ из Кијева као и Супер куп ове државе.
Марјан Марковић, наше горе лист, од локалног терена, током каријере винуо се до европских висина. Био је најмлађи капитен „Младог радника“ са само 16 година, капитен „Црвене звезде“, Младе репрезентације Југославије, играо Лигу шампиона, против „Роме“, „Манчестер јунајтеда“ мадридског „Реала“, делио терен са звездама попут Кристијана Роналда, Франческа Тотија, Лилијана Тирама…
Рођен је 28. септембра 1981. године у Пожаревцу, а одрастао у Батовцу.
– Фудбал је био прва занимација која је мене и другаре свакодневно изводила на сеоску утрину, а то време је обележено тиме да је свако место имало клуб – од пионира до првог тима, што је данас незамисливо. До четвртог разреда школу сам учио у истуреном одељењу ОШ „Вук Караџић“ у мом месту, потом свакодневно путовао у Забелу, а завршио сам Политехничку школу. Прве озбиљније кораке у фудбалу начинио сам у Клубу „Напредак“ Батовац, где сам радио са тренером Мишом који је инситирао да пређем у костолачки „Рудар“. Но, „Литас лига“ допринела је да пређем у „Млади радник“ где сам у првом тиму заиграо уз тренера Рајка Пејановића са 16 година, као десно крило, прича нам Марковић.
Играјући у „Младом раднику“ Марјан је редовно ишао на Златибор, где га је приметио селектор младе репрезентације тадашње Југославије Ђорђе Коковић, тако да је наш саговорник паралелно са наступом у матичном клубу бранио и државне фудбалске боје и то више пута као капитен. Занимљив податак је да је у то време било договора да талентовани Марковић пређе у „Бордо“, но, иако преговори нису уродили плодом, срећна зведа није напустила овог младог спортисту који прелази у „Црвену звезду“!
– Сигурно да ме је неко приметио на утакмицама, а уговор са овим великим клубом потписао сам, веровали или не, на своју крсну славу Светог Јована, 20. јануара 2000. године. Када сам први пут прошао кроз тунел и изашао на терен „Маракане“, мислио сам да сањам и питао сам се да ли сам заиста заслужио да будем на овом месту, искрен је Марковић.
Но, да му је било место у „Црвеној звезди“ доказао је тренеру Муслину, као и челницима Џајићу и Цветковићу својом игром и изгарањем на терену. У свему је велику подршку имао од најбољег друга са којим је уз терен делио и слободно време – Гораном Друлићем. По истеку уговора 2005. године, одлази у Италију, где игра за „Ђенову“, а веома брзо каријеру наставља у „Динаму“ из Кијева.
– Овде ми је било тешко, првенствено јер сам са неких плус 30 дошао у земљу са веома ниским температурама. Ипак, професија коју сам одабрао је таква да сам морао да се навиквем и наставим. И када је све кренуло како треба, доживљавам тешку повреду због које дуго одсуствујем ван терена. Наравно, упорност и жеља допринели су да се вратим на терен, а са овим клубом остварим две титуле првака и освајање Супер купа, говори Марјан, откривајући нам податак да је у Кијев отишао са Јеленом Вујчић која му 2007. године постаје животна сапутница. Из Кијева поново долази у Београд и каријеру наставља у „Црвеној звезди“, али због проблема у клубу, Марковић облачи дрес Истре 1961 из Пуле, а ове три године памти као један изузетан период.
– Своје фудбалско путешествије настављам у Бечу, у клубу „First Vienna“, најстаријем у овом граду. Овај период памтим по томе што су ме са трибина бодрили људи из нашег краја, посебно моји Батовчани који су били на привременом раду, вели Марјан кога фубалска каријера даље води у Казахстан па на Кипар у „Алки“ из Ларнаке где проводи шест месеци.
Марјан Марковић свој позитиван фудбалски печат потом оставља у клубовима „Слога“ из Петровца на Млави, „Шапине“, а на позив Андрије Ферлежа и Ђорђија Бојатовића поново облачи дрес „Младог радника“ који постиже успех прелазећи у виши ранг такмичења.
Иако више није у тиму, већ своје искуство преноси будућим фубласким снагама, копачке још није окачио о клин, јер тренутно игра тамо где је и почео: у свом клубу „Батовац, у месту у коме и данас живи са супругом Јеленом, која му је од боравка у Кијеву до данас огроман ослонац и подршка, како у лепим тако и мање лепим тренуцима. Син Василије је кренуо очевим стопама и увелико тренира у петлићима „Црвене звезде“, тако да са оцем неколико пута недељно одлази у Београд где вредно ради на травнатом терену.
Наш саговорник упућује велику захвалност на подршци Драгану-Галету Марковићу, Ђорђију Бојатовићу, као и првим тренерима у „Раднику“ Саши Максимовићу и Станиши Младеновићу.
– Драго ми је што ми се указала прилика да сада тренирам пионире Фудбалског клуба „Млади радник 1926“, јер се не осећам само њиховим тренером, већ и делом као родитељ. Усмеравам их да је битно рано устајање, доручак, долазак бар пола сата пре тренинга. Такође, уз све мајсторије, васпитавам их да се не посвете искључиво фудбалу, већ да им школа буде на првом месту, јер је у животу све могуће. Никада се не зна ко ће од њих заиграти, а ко отићи у друге животне воде, закључује Марјан Марковић.
Влада Винкић