Наш разговор са Михајлом Несторовићем одвија се на „крову“ Новог Сада, тачније у Сремској Каменици, одакле се из насеља Чардак пружа изузетан поглед на Српску Атину. Новинарском знатижељом омели смо драмског ствараоца да првог августовског дана настави са ишчитавањем драмског текста „Смрт господина Голуже“, који ће се, ако све буде како треба и пандемија утихне, ускоро реализовати у овдашњем Позоришту младих чији је Несторовић директор.
Сусрет са Несторовићем није случајан, јер његово име је вишеструко везано са нашим градом, плодним Стигом, људима и уметницима овог поднебља: рођен је у Пожаревцу, одрастао у Малом Црнићу, професионално радио на уметничким пројектима Браничевског округа и покретач јединственог Виминацијум феста. Од тренутка када је стекао диплому Академије уметности, наступао је у Београдском драмском позоришту, Позоришту „Душко Радовић“, Звездара театру, Крушевачком, Суботичком и Ужичком народном позоришту, био стални члан и управник Сомброског позоришта, а за собом има небројено редитељских поставки у српским позориштима, културних пројеката реализованих широм земље, и наравно – награда.
СА ПОЉОПРИВЕДНОГ ФАКУЛТЕТА НА АКАДЕМИЈУ УМЕТНОСТИ
Жаргонски речено, Михајлов животни филм чији је први кадар снимљен 1966. године враћамо у време стасавања које се одвијало у породици Несторовић. Са разлогом. Михајлов отац Живорад чије име мало ко зна, јер га у Малом Црнићу сви познају као Мићу, оснивач је ФЕДРАС-а, почетком седамдесетих, јединог фестивала сеоских драмских аматера не само у земљи већ и у свету, док је мајка Ивана, наставник ликовног и сликар. Уз поменти фестивал значајно је њихово ангажовање на покретање, такође јединственог књижевног часописа „Стиг“ иза кога стоје значајна имена попут Србољуба Митића, Милисава Миленковића, Ане Дудаш… Мића и Јованка (како Црнићани зову Ивану) засигурно су брачни пар који је Малом Црнићу даривао прегршт идеја, ентузијазам, даноноћни рад, чиме су допринели да се ова стишка општина нађе на значајном месту културне мапе бивше Југославије, раме уз велике центре.
Чињеница је да сте уз сестру Тању детињство провели у јединственом и за једно релативно мало место, несвакидашњем амбијенту.
– Привилегија је била одрастати у кући која је одисала уметничким духом, јер су у њој настајали многи културни сегменти стишког краја, али и прошле немерљиве величине глумишта, попут Раше Плаовића, Љубинке Бобић, Љубе Тадића, Мире Бањац… Такође, посебно ми је у сећању како је мој отац дан често проводио са комуналцима причајући им о култури, а касније, када је отишао у пензију, поједини министри нису хтели да отворе ФЕДРАС, док он не дође, са поносом вели Михајло.
Занимљиво је да сте школујући се, из гимназије прешли у пољопривредну школу и нисте упливали у воде уметности које су вас уљуљкивале током детињства: уписали сте Пољопривредни факултет.
– Отац је увек говорио како глумци никада немају пара, седе по кафанама, а и мени је хемија ишла од руке. Уписао сам сточарство и две године провео на овом смеру. Но, на трећој години студија решио да упишем глуму. За две године пет пута полажем пријемне у Новом Саду, Београду, Сарајеву, а Бранко Плеша, у чијој класи сам 1993. завршио Академију уметности у Новом Саду једном приликом ми је рекао: „Синко, упропастио си глумом једног инжењера сточарства“, сећа се Михајло духовите опаске свог професора.
Током уметничке каријере, за вама је небројено позоришних улога, велики број режијских поставки представа широм Србије, али и значајних уметничких пројеката. Но, желео бих да се фокусирамо на Виминацијум фест – „Митови стари и нови“.
– Занимљива прича. Када сам био у сомборском позоришту зазвони ми телефон и са друге стране се зачује глас коме ја нисам много веровао, јер сам помислио да је у питању шала неког од мојих колега. Било је речи о идеји да се у Пожаревцу покрене нешто ново, а како сам био скептик, што због могуће шале, што због одбијања да се неке моје представе нађу на Глумачким свечаностима „Миливоје Живановић“, позвао сам саговорника да сутрадан дође у Сомбор. На моје изненађење, сутрадан је културна делегација Пожаревца заиста дошла, што ме је после разговора некако емотивно дирнуло, а резултат је био да неки мој животни сан буде отелотворен кроз позоришни фестивал у Виминацијуму. За ноћ сам припремио елаборат Виминацијум фест –„Митови стари и нови“ и све је кренуло својим током, а на простору Виминацијума родио се фестивал каквог нема у овом делу Европе. Хвала Богу да је све то кренуло, а хвала и Мишку Кораћу који све значајне конце држи у својим рукама, одговара Несторовић.
Имајући у виду актуелну пандемијску ситуацију и специфичне околности, који су планови за овогодишњи Виминацијум фест?
– Година је дугачка, постоје различите идеје, те ако не буде могућности да се фестивал реализује у досадашњем облику, у крајњем случају биће довољно да се овај пут, под адекватним заштиним мерама, одржи симпозијум са темом која је лајт мотив „Митови стари и нови“, каже Михајло Несторовић.
Михајло са Џоном Севиџом америчким глумцем познатим по улогама у филмовима „Ловац на јелене“, „Коса“, „Салвадор“… након прошлогодишње премијере „Косе“ у Позоришту младих
У ДАНЕ КОРОНЕ, АКО ТРЕБА, ИГРАЋЕМО НА МАРСУ
Како тече дан директора Позоришта младих у Новом Саду у време короне?
– (Смех) Испливам један километар, одем до позоришта, обавим неопходне косултације, потпишем шта треба и вратим се кући са нестрпљењем очекујући позив људи из градске управе за културу уз наду да ми јаве како једном месту може да се окупи бар стотинак људи пред којима би наш театар извео нешто са репертоара. Знате, накупило се доста енергије међу свима нама, треба је исказати, а где него на сцени. Такође, зову колеге, питају, има нервозе, но ја сам оптимиста, играћемо, макар на Марсу, шаљиво одговара Михајло.
Свакако да ти све ове године велку подршку пружа породица. Најпре супруга Олгица, која је такође глумица, али и синови.
– Чини се да је генерацијски предородређено да моје окружење буде уметничко. О оцу и мајци смо причали, сестра Татјана удата Живановић дипломирала је ликовну уметност, Старији син Филип студира музичку продукцију на Академији у Новом Саду а млађи Илија припрема упис на Ликовну академију, одговара Михајло Несторовић и разговор завршава реченицом:
– Моја идеја и порука свакоме ко моћ одлуке има у својим рукама је да свако место у Србији које има статус Града мора да има професонално позориште. Поседовати такав театар није статусни симбол, већ традиција, основна потреба друштва и незаобилазни миље таквих средина.
Наш разговор са Михајлом Несторовићем одвија се на „крову“ Новог Сада, тачније у Сремској Каменици, одакле се из насеља Чардак пружа изузетан поглед на Српску Атину. Новинарском знатижељом омели смо драмског ствараоца да првог августовског дана настави са ишчитавањем драмског текста „Смрт господина Голуже“, који ће се, ако све буде како треба и пандемија утихне, ускоро реализовати у овдашњем Позоришту младих чији је Несторовић директор. 