Наша саговорница спада у особе које су изобиље природног блага жагубичког окружења, радом и упорношћу пронеле широм Србије. Реч је о Милосави Гроздић, председници Удружења жена „Хомољке“ која, на начин како је то чињено пре више стотина година, прерађује плодове природе и пласира их тржишту.
У обиљу обавеза које има у оквиру сопственог газдинства, ова вредна жена пронађе времена за бројне активности, међу којима је и одборничка, у локалној Скупштини.
Милосава је рођена у Лазници уз деду Павла и баку Ану Плоскић, који су јој, стицајем животних околности, били и отац и мајка. Зелене године живота провела је у засеоку Каменица које се налази између Жагубице и Лазнице.
– Било је то време када сам као ђак пешак свакодневно, по киши и снегу, ишла до школе и натраг. Но, то ме није омело да сво слободно време посветим помажићи баки и деки у пољопривредним пословима, а све се радило ручно, без машина и савремене опреме. Наравно, домаћинства су се помагала, било је моба, позајмљивали смо једни другима, али и прикупљали плодове за продају, не би ли куповали гардеробу. Посебну радост ми је причињавала куповина лакованих ципела и одлазак на вашар у Жагубицу, што је у правом смислу речи за мене био лични мали празник, вели Милосава Гроздић.
Наша саговорница се сећа како ју је бака зими будила да уз карабитну лампу учи како се преде вуна и плете, али и савлада све домаћинске послове које жену у Хомољу очекују у животу. Удајом и стицањем сопствене породице, дане је проводила на Црном врху, где је живела на салашу са супругом Миливојем и синовима Николом и Милошем.
– Поласком деце у школу преселили смо се у Жагубицу. Завршила сам средњу школу и запослила се у Комуналном предузећу „Водовод“ у коме сам провела равно 36 година до пензије. Долазак у варош нас није удаљио од природе, тако да смо супруг и ја, кад год је то било могуће, ишли у планину сакупљали плодове од којих сам по бакиним рецептима почела да припремам чајеве, разне сирупе, слатка и џемове. У прво време, то сам радила за потребе породице, а 1985. године почела сам да овај мој рад делим са другима. Наиме, оно што припремим носила сам као знак пажње пријатељима приликом посета, јер сам уместо кесице кафе, паковања ратлука или неког пића желела да им подарим нешто природно, урађено мојом руком и од срца. Сви су били пријатно изненађен, а мене је мотивисало да сваки производ направим у већим количинама како би остало и за нас у породици и за пријатеље и познанике, прича Милосава.
ОД ДОМАЋИНСТВА ДО ПОЉОПРИВРЕДНОГ ГАЗДИНСТВА
За квалитет природних производа прерађених без употребе шећера и хемикалија брзо се прочуло, тако да су у прво време гастарбајтери почели да посећују дом Гроздићевих са жељом да нешто из домовине понесу у свет. Како је и у самој Жагубици било заинтерсованих за Милосавине производе, дијапазон природно припремљених производа почиње да се шири, а породица своје домаћинство региструје као пољопривредно газдинство.
Милосава нас води у обилазак своје куће и простора у коме дарове природе прилагођава потребама људи. Разгледајући шта се све на полицама налази, интересујемо се како тече овај процес.
– Прво за прераду стиже млада коприва. Од ње правим сирупе и чајеве, а део замрзавам за каснију припрему разних пецива. Потом се у природи јавља сремуш који је јако лековит. Њега сушим за чајеве, правим капи које се препоручују за холестерол и поједине тешке болести, а од сремуша правим туршију. Када крене вегетација, још једна у низу биљака је козлац, од чијег корена се справљају препарати намењени цревним болестима. У прилог чињеници колико је корисна ова биљка говори податак да је велики број људи који пати од најтежих болести пробало козлац у меду који припремају монаси у Хиландару на Светој Гори и да им је помогао!
Од наше саговорнице сазајемо да прерађује и маслачак од кога припрема чајеве и капи, а ту је и зова од које, уз надалеко познати сок справља тинктуру и слатко које је веома лековито. На полицама видимо и слатко од шумских јагода за које Милосава каже да су се док је било много стоке у овим пределима веома лако брале. Данас су шумске јагоде у дубоком растињу, те је чак и опасно брати их, јер из зеленила често вребају опасне врсте инсеката и отровних змија, тако да се користе дубоке чизме и дебеле рукавице. Разгледајући изложене сирупе, слатка, компоте, разне тинктуре и чајеве, распитујемо се да ли и колико локална самоуправа Жагубице помаже рад пољопривредног газдинства Гроздић.
– Веома сам задовољна сарадњом и помоћи коју ми Општина пружа. Они организују превоз на бројне сајмове и традиционалне манифестације у чијем је средишту ово чиме се бавим. Омогућују ми да остварим контакте са прерађивачима из ове бранше, а помогли су ми да добијем и сертификат за прераду воћа и поврћа. Такође, омогућена ми је едукација тако да оно што произведем, на адекватан начин могу да понудим тржишту.
ПРОИЗВОДИ И НА САЈМУ
Скупштина општине Жагубица начинила је и спону са Регионалном привредном комором у Пожаревцу, тако да се производи Милосаве Гроздић редовно нађу на Сајму етно хране у Београду. Како каже, захваљујући Комори ступила је у контакт са једном италијанском фирмом, а сама идеја је да Милосаву, као малог произвођача припоје неком од већих и тако оствари пласман и на европском тржишту. Такође, током наредне године наћи ће се и у групи малих призвођача из Србије који ће учествовати на сајму у Немачкој. Уз самосталне активности, Милосава редовно наступа са Удружењем жена „Хомољке“ на бројним традиционалним манифестацијама где презентује етхо храну припремљену у земљаним посудама, а колико је озбиљна ова активност говоре бројна добијена признања. Са друге стране, чланице Удружења, када то затреба, прискоче Милосави у помоћ, јер је број прерађевина које излазе из њене кухиње импозантан.
– У дијапазону прераде налази се равно 37 производа који настају од плодова који се могу наћи у природи од раног пролеће до касне јесени. Уз оно што сам поменула, ту су и дивља малина, купина, шипурак, дрен, трњина, читлавка… Речју, оно што је мајка природа дала, без прскања, укрштања, орезивања. Ја сам ту само да спроведем оно што сам као мала научила од баке, комшија, старијих жена. Када нешто волиш и када те нешто привуче, све што чујеш упијаш и самостално пробаш. Тако и ја покушавам, експериментишем, примењујем и све сам усавршила захваљујучи љубави коју негујем ка овом послу. Уосталом, у животу се може постићи сваки циљ, само треба имати вољу, неговати наду и веровати да оно што урадите сопственим рукама може некоме помоћи, закључује Милосава.
Влада Винкић