Последња пресуда којом је осуђен Васа Пелагић била је од 14. маја 1897. године. Њоме га је београдски првостепени суд осудио због „Опорочавања и исмејавања уређења државног“ и увреду ЊВ краља Александра Обреновића…Одмах после тога Васа је доведен у пожаревачки затвор на издржавање казне.
После годину дана, због исцрпљености у затвору, Пелагић се обратио министру правде Николи Христићу:
„Господине Министре, има већ близу три месеца како сам пао у болест због посве изгубљеног апетита и трајних болова у крстинама, слабинама, куковима, десној нози, испод ребара и у прсима. Ова напаст праћена је и са неком ватром и неуредицом у стомаку и цревима. Због тога, постала су ми одвратна сва јела, а нарочито месо … Поред осталог то ће бити главни узрок да сам тако силно опао и малаксао да једва устајем из постеље и седења дужег. Ко год ме данас види, он се чуди… Ако овако потраје још неко време, пашћу прво на штап, па онда у кревет, а отуда није дуг пут до вечне куће, нарочито из наше болнице. Оно, додуше године тако бурног и тешког рада и живота учиниле су да сам зрео за претварање овог органског тела у анорганско. Али, жао ми је што ће и многима бити жао што нисам умро у турском и аустро-угарском затвору него у затвору Краљевине Србије, мада ће, смрт моја, ма у ком се затвору десила, дати веће ваге моме имену, раду и начелу. Ипак, ја желим још живети и живот ми је у вашим рукама.
Г. Министре, три доктора која редимице у овај казнени завод долазе и један војни лекар, као и Упрва овог завода, знају да ја од свега поменутог патим и да због тога нагло корачам ка ивици живота, а нарочито због мог потмулог сувог кашља.
Можда се варам, али тврдо верујем да би се моје здравље поправило ако бисте ми ви Г. министре подарили ослобођење од даљег издржавања затвора или бар дозволили месец два дана на лечењу у некој бањи. Уверен сам да и Ви сами осећате да један стари и посве изнемогли књижевник, заслужује толико снисхођења тим пре што је он више од пола свог века, провео у борби за дело народног српског уједињења и ослобођења… Ако поред свега поменутог буде разлога да ми горњу молби, жељу и животну потребу не уважите, онда молим Вас, да будете тако добри и наредите да ми се издаје месечно по 30 дин. у новцу у име свију јестионих затвореничких и дијетских трошкова да могу помоћу те суме плаћати прање веша и набавити за храну и пиће оно што ми још моја болесна душа и уста примити могу, као што су сутлијаш, чај и чоколада с млеком, зелени грашак, кисело млеко, варено воће и поврће. Јер, сва остала јела, па и сами патишпањ и добош торта, а нарочито свако месо, постало ми је одвратно, а вино ми изазива још јачи кашаљ и ватру у телу, као и сваки говор при ветру и хладном времену, писао је у молби Пелагић.
„ Кад знате Г. Министре да сам ја посве сиротан, српски књижевник и политички осуђеник и кад знате да само још са таквом помоћу и исхраном могу још неко време живет продужити, онда тврдо верујем у Вашу правичност и човечност да ћете драговољно, бар ову потоњу молбу и животну потребу, одобрити… Ако изволите Г. министре могу вас и званичним подацима уверити да ми је и турска влада месечно по 30 бешлука давала кад ме је бацила у затвор године 1869-70, а мађарска такође месечно 35 форинти 1877-78. Уосталом, ови су подаци излишни за Вас као представника Србије и правне науке… Надам се Г. Министре одговору какав доликује Вашој доброти и представнику правде у Србији.
У пожаревачком казненом затвору 1898, 29. маја, Васа Пелагић. Због моје слабости морао сам дати ову молбу, да јача рука препише“.
Пелагићева молба није уважена и он је 25. јануара 1899. године умро у пожаревачком затвору.
М. Владимировић
(Објављено 22. јула 1977. године)