Награда за “Другарчину”
Као и сваке и крајем прошле године, Поводом Дана „Реч народа“, објављен је конкурс за кратку новинску причу „Миливоје Илић“. Конкурс је трајао до 10. јануара 2017. године, након чега је комисија у саставу: Снежана Сарић (председница), Ивана Вукановић и Милена Перишић (чланице), прегледала пристигле радове (укупно 29) и донела следећу одлуку:
Прва награда додељује се за причу под насловом „Другарчина“, аутора Миодрага Лазаревића из Пожаревца. Друга награда припала је Душану Мијајловићу Адском из Ниша за причу „Чудесна љубав господина Чудића“.Трећенаграђени је Љубисав Грујић Груја из Пожаревца, аутор приче „Вршњаци“.
Награде је у просторијама медијске куће “Реч народа”, уручила извршна директорка Андријана Максимовић.
Опште запажање чланова комисије је да су пристигла ауторска дела у смислу актуелности и квалитета наративности на једном вишем нивоу у односу на претходне године као и да су обрађене разноврсне теме почев од историјских и ратних, преко љубавних и хуманих до крајње свакодневних у чијој је основи борба породице или појединаца да превазиђу социјалне невоље. Вреди поменути и податак да су овога пута најбројнији на конкурсу били аутори из Пожаревца и околине, затим из Јагодине, Параћина, Ниша…
ПРВОНАГРАЂЕНА ПРИЧА
Другарчина
Често сам после дипломирања на факултету и одслуженог војног рока одлазио суботом у Београд. Прошетао бих центром града, разгледао бих излоге, купио у књижари „Геца Кон“ неку књигу и онда се враћао у своју паланку.
Одлазио бих и до Студнетског града где је још било мојих „колега“ који су мало дуже студирали не би ли што боље испекли занат.
Сетио сам се тако, једне суботе, да ми је Бошко, мој другар из војске, родом из околине Крушевца, причао да има сестру од тетке која у Београду ради као конобарица. Лепа је и плава, како ју је описао Боле, па зато ваљда и ради у неком ресторану у центру града илити у кругу „двојке“.
Сваки мој долазак у Београд било је пењање уз Балканску улицу, а затим одлазак у неки ресторан или пицерију (тих година су почеле да ничу као печурке после кише), где бих се почастио, а затим полазио у шетњу.
foto:Drasko Gagovic
Те суботе свратио сам у ресторан на Булевару и пошто је било доста слободних столова, изабрао сам место у ћошку. Пришла ми је плавокоса конобарица, складног тела и лепог лица. Наручио сам вињак с обичном водом и док је она одлазила ка шанку, сетио сам се Бошка и његове приче о сестри у Београду. Донела ми је пиће и ја сам је упитао, нисам имао шта да изгубим, да ли има брата који се зове Бошко? Одмерила ме је од главе до пете, мада су ми ноге биле под столом, насмешила се и рекла:
-Боже, како је свет мали! Имам брата који се тако зове. А откуд га ти познајеш?
-Служили смо заједно војску и он ми је причао да има сестру Наду у Београду која ради као конобарица, плава је и… – нисам изговорио и оно „лепа“.
-Изгледа да је и Београд мали!
-Запамтио си и моје име! – рече зачуђено.
-Како да не! Хајде, попиј пиће са мном.
-Хвала, али не смем да седим с гостима – рече Нада и удаљи се.
Пратио сам је погледом, а неки типови за суседним столовима гледали су у мене не баш пријатељски. Попио сам пиће и позвао Наду да платим. Пришла је столу и рекла ми шапатом.
-Сачекај ме на Тргу републике у „Градској кафани“, на спрату. За сат времена завршава ми се смена.
Ишао сам Булеваром ка Тргу републике застајкујући крај излога пазећи да ме неки тип из кафане не прати. Запамтио сам ликове, вероватно, Надиних обожавалаца. Нисам ни ја узалуд провео пет година у Београду.
Прошао сам Теразије, прошао Кнез Михајловом и онда отишао у „Градску кафану“. Убрзо се појавила и Нада. Наручила је и она вињак. Причао сам јој о Бошку и нашим бежањима у град преко жице, ванредном пожарству и другим војничким казнама. Приметио сам да је то превише не занима, па смо променили тему.
Нада је још увек сама и ја сам се чудио како тако лепа девојка није већ у браку. Рекла ми је да још има времена, тек јој је 25 година, мада ми је Бошко рекао да има 30. Но, ништа то није сметало, могле су јој бити било које године, лепо би јој пристајале.
После четвртог вињака, већ ми је сметало што толико пије, а, богами, и подноси. Мени је било превише и предложио сам јој да кренемо. Нисам знао куда, врзмао ми се по глави некакав хотел, али то је прескупо за мој џеп; или правац аутобуска станица и кући… Нада позва колегу, конобара, да плати и извади из кожне торбе новчаник.
-Ја ћу да платим – рекох и ухватих се за џеп.
-Не, врати паре у џеп. Па добијам је ваља и неки бакшиш! – рече Нада и плати рачун.
-А сад ћемо код мене у стан – додаде и распрши ми сваку дилему.
Једнособан стан, четири станице од центра, био је пријатан кутак. У њему сам са Надом, провео два незаборавна сата. Захваљивао сам се у мислима мом „ратном“ другу Бошку, Болету, што ми је омогућио да упознам његову сестру, лепу наду. Зато рекох:
-Знаш шта Надо, ово је за мене незабораван дан, ти си предивна, и када следећи пут долазим у Београд, ја частим.
-Не знам шта да кажем, то је дивно чути, али ја сам Весна из Ваљева.
Одједном ми се окренуо овај једнособан стан, са све Надом, и као да ми је постао двособан. Обукао сам се и отишао на аутобуску станицу.
Наду, односно Весну, никада више нисам видео.
Ни Бошка, Болета.
А и ЈНА више не постоји.
Миодраг Лазаревић