За оне који су професионално везани за просвету Светосавска награда једно од најлепших и најзначајнијих признања које појединац или институција могу да добију. Недавно је министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић уручио Светосавске награде за изузетне резултате у области образовања и васпитања за 2019. годину. Међу добитницима је и Пожаревљанка Наташи Николић Гајић, учитељица у Основној школи „Краљ Александар Први“. Наташи Николић Гајић награда је припала за вишегодишњи допринос квалитету основног образовања и васпитања у Србији.
Аутор је стручних и научних радова, покретач бројих активности у матичној школи. Била је на челу Друштва учитеља Пожаревца, потом члан Управног одбора, потпредседник и председник Савеза учитеља Србије, члан је радних група Министарства просвете, науке и технолошког развоја, Завода за унапређивање образовања и васпитања и Завода за вредновање квалитета образовања и васпитања у различитим областима. Тренутно уместо посла учитељице обавља функцију помоћника директора школе.
Наташа је читав свој живот провела у школи. Не случајно. Иако рођена у Пожаревцу, због службе оца Милоја и мајке Љубинке који су свој учитељски посао једно време обављали у Рудној Глави крај Мајданпека, она је од малих ногу време проводила у школи, уз децу. Времена детињства у овом месту сећа се као лепог и веселог периода игре и учења, а строг родитељски надзор допринео је да Наташа никада до било ког резултата није дошла повластицама, већ искључиво сопственим радом и заслугом.
– У Пожаревац долазим као ученик петог разреда са мајком која је добила посао као васпитачица, док је отац још једно време учитељевао у Рудној Глави. Радо се сећам наставнице Раденке, дивне жене, моје разредне у Основној школи „Доситеј Обрадовић“, а како је то било време усмереног образовања, прве две године средње завршавам у Економској школи. Чини се да је учитељски живот који ме је окруживао од детињства определио да упишем учитељску школу, иако је тата Милоје инсистирао да не буде тако, дајући аргументе да се посао учитеља тешко налазио и да је наша мала породица не тако лако морала део живота да проведе у врлетима хомољских планина, сећа се наша саговорница.
Отац је инсистирао да упише права.
-Данас, после 26 година проведених у просвети, иако не жалим ни један једни дан проведен уз децу и колеге, сматрам да бих била добар правник.
Награде
Међу бројним наградама, уз Светосавску, Наташа Николић Гајић носилац је Плакете ОШ “Краљ Александар Први” за значајан допринос у раду и остваривање програмских задатака школе, награде Града поводом Дана радника у образовању за остварене резултате у области васпитања и образовања будућих генерација, Захвалнице СО Пожаревац за укупан допринос у развоју културе Пожаревца…
ОДГОВОРНОСТ, ОСНОВА РАДА СА ДЕЦОМ
Наташа је кратко предавала музичко у школи у Костолцу, а потом 14. маја 1994. године у Основној школи „Десанка Максимовић“ преузима четврти разред у струци учитеља. Наредне године прелази у Основну школу „Краљ Александар Први“ и до данашњег дана је учитељица у овој образовној институцији.
-Како сам по природи темпераментна за мене су изазови представљали саставни део личног и професоналног ангажовања, увек сам желела да уз основну област радим још по нешто, укључила сам се у рад Друштва учитеља у Пожаревцу, а затим у Савез учитеља Србије са 60 локалних удружења и преко 10.000 чланова.
Паралелно са редовним послом наставника разредне наставе и поменутим ангажовањем, Наташа је окончала мастер образовне политике, јер је желела да своје искуство и идеје унапреди, али и да их путем бројних стручних скупова представи колегама. За њом су бројни програми и пројекти, као и ангажовање у стручним тимовима, радним и експертским групама из педагошких области. После редовног посла бави се припремом трибина, семинара, помаже колегама…
-Петнаестак година ја сам редовно уз телефон, на путу, на семинарима, ноћу пишем и припремам се. Све то треба издржати и неговати узајамно поверење и пажњу оних који су уз мене. Највећу жртву мог рада и ангажовања поднела је породица: супруг Владан Гајић, професор математаке у Гимназији и кћер Нина, студент ФОН-а, али је неизоставна била подршка мајке Љубинке.
Наташа каже да, иако је значајно заступање струке, рад са децом је много одговорнији.
-Управо из одговорности проистекло је мноштво питања: да ли сам добро поступила са децом, да ли сам нешто правилно урадила, да ли сам сваком ученику посветила подједнаку пажњу, да ли сам адекватно пренела знање… Један учитељ не може да буде по мери сваког ученика. Често сам радила анкете са својим ученицима о мом раду и оно што бих селектовала је да сам праведна. Стицај околности је да сам имала темпераментну децу у одељењу. Овај спој допринео је да се још више борим и радим са децом и за децу. У једном тренутку моје професионалне каријере нашла сам се са друге стране. Наиме, именовањем за помоћника директора, сада сам све то доживљала у односу са колегама у колективу. Искрено речено, са одраслима је теже радити, јер они имају формиране ставове, скупа пролазимо кроз велике реформе које се спроводе муњевито, међутим, када се нешто жели то се и може.
Књиге
Уз велики број самостално објављених научних и стручних радова наша саговорница као аутор, приређивач и сарадник потписала је и књиге: „Учитељска свеска“ , педагошка документација за први други разред, „Деца деци“, збирка дечјих радова, „Водич за наставничко удруживање“ и „Збирка задатака из српског језика, математике и природе и друштва за крај првог циклуса обавезног образовања“.
На питање да ли се сећа свих својих ученика одговара:
– Често се деси да ме на улици неко сретне и пита: „Учитељице, да ли ме се сећате?“. Но, време чини своје, лик се мења и у сећању остају они који су вам блиски на некој географској дистаци. Када се сретнемо, попричамо, сетимо анегдота, а много значе и друштвене мреже уз помоћ којих комуницирам са једним бројем својих некадашњих ђака.
У животу и раду држи се, каже, једне реченице коју је чула од старијег колеге Радише Ђорђевића: „Ако успете сопственим деловањем само неколико процената да померите нешто унапред, то је немерљив помак“.
Влада Винкић