Поводом Дана Ватрогасно-спасилачких служби који се обележава 7. новембра, у Скупштини општине Велико Градиште, приређен је пријем и додељено признање Маријани Живковић, јединој жени ватрогасцу спасиоцу из Ватрогасно-спасилачке јединице овог града на обали Дунава, која својим радним квалитетима, способношћу и храбрости ни за милиметар не одудара од својих колега. Према нашим сазнањима Маријана је једини активни ватрогасац на територији Браничевског округа, а како нам је сама рекла, можда и у Србији, јер припаднице нежнијег пола при овим службама углавном раде у администрацији.
Маријана је рођена 1. маја 1994. године у пожаревачком породилишту, а одрастала у Пожежену уз оца Златана аутомеханичара и мајку Радмилу домаћицу. Детињство и садашње тренутке улепшавају јој и деда Драгослав и бака Лепосава, што ову породицу чини компактном и срећном. Наравно, све ово увећано је признањем најмлађој чланици породице Живковић, коју смо желели да упознамо и представимо је јавности.
– Моје одрастање било је везано за другаре из комшилука и целодневну игру са њима али ми је увек недостајао брат или сестра, да буду уз мене. Без обзира на све, то је било лепо детињство које остаје заувек у мени. Иначе, моје село познато је широм Србије по сирку и изради метли, тако да сам као дете проводила време уз деку Драгослава који је ручно шио метле, а када сам мало одрасла и сама сам се окушала у овом занату, каже наша саговорница.
Од првог до четвртог разреда Маријана је ишла у Основну школу „Иво Лола Рибар“ у Пожежену, у одељењу учитељице Данијеле Живановић које је похађала са двојицом другара, а старије разреде у Великом Градишту, где је свакодевно путовала. Завршетак основног образовања је преломни тренутак у животу, али се чини да је Маријана своје планове давно зацртала:
– На наставак школовања нико није утицао јер је моја жеља била да упишем смер Техничар друмског саобраћаја у Политехничкој школи у Пожаревцу. Наиме, то је била нека моја веза ка нечему што сам осетила још у детињству: да једног дана обучем униформу. Једноставно, зацртала сам да постанем полицајац и остварим тај пут, ма колико он био трновит. Сматрала сам да ће ми ова школа бити основа да касније наставим образовање у смеру који сам волела, тако да сам у Пожаревцу, као средњошколац живела четири године, подстанарски, далеко од родитеља, прича Маријана.
САМА СЕБИ КОЛЕГИНИЦА
По добијеној дипломи враћа се у родно место и чекајући конкурс који би је одвео жељеним животним путем. Но, убрзо у штампи види да је отворен конкурс за будуће ватрогасце.
– Тог тренутка видела сам себе у униформи и рекла себи: „Добро, може и ватрогасна униформа! Нема тога што жена не може. Могу ја и то!“. Пријавила сам се на конкурс, отишла у Сремску Каменицу, прошла први део обуке, лекарски преглед и вратила се у своје Пожежено. Чекала сам, а дани су ми деловали као године. Ипак, све је ишло неким позитивним током и ја сам добила позив за одлазак у Центар за основну обуку у Београду, што је за мене било неописиво задовољство, сећа се Маријана.
Први дан обуке Маријани је донео и занимљиву анегдоту:
– Када ме је старешина одвео до спаваоне да се сместим, рекао је: „Ево још једне девојке!“. Ја сам се обрадовала што нећу бити једино женско, али када смо погледали списак, та прва девојка била сам заправо ја, уз смех прича наша саговорница, додајући да је шестомесечна обука прошла брзо и без проблема, наравно уз велику подршку колега из Центра, јер је Маријана ипак била једина полазница.
Први радни дан у матичној јединици у Великом Градишту протекао је у упознавању са техником којом коју ватрогасна станица поседује и опрема којом ће Маријана руковати на терену, а оно што неће заборавити је њен први излазак на интервенцију:
– Био је то пожар на депонији у Градишту. Ватра је горела ненормалном силином, дунавски ветрови су поспешивали пламен, а ја сам била у екипи са старијим колегом који је данас већ у пензији. Пожар је, упркос отежавајућим околностима савладан и то је била прилика да ме искуснији усмере на то како треба приступити ургоженом месту, где усмерити млаз, на шта треба посебно обратити пажњу, како пратити смер ветра… Трема која се јавила у првим тренуцима по доласку, нестала је у напорима да се савлада ватра и спрече далеко шире последице, прича Маријана.
ВАТРОГАСТВО И ПОЉОПРИВРЕДА
Маријана слободно време проводи у родном Пожежену, а како јој се родитељи баве и пољопривредом, она је ту да увек прискочи у помоћ.
– Задовољство ми је да могу да помогнем оцу и мајци на било који начин. Лично ми је жао да гледам како се моји родитељи муче, а неретко и чујем: „Зашто идеш на њиву, имаш свој посао, зар те није стид?“
-Не, мене није стид јер ја то радим због себе и својих родитеља. Мислим да је помоћ на њиви оцу најпотребнија, тако да ми није тешко да после ноћне смене мало одморим и придружим му се, тако да ме често можете видети на трактору, међу браздама, садницама…
Како професионално обавља веома одговоран посао и са великим уважавањем према родитељима ради пољопривреду питамо Маријану има ли времена за друштво и изласке.
– Време је короне тако да су изласци са старим друштвом последњих месеци нешто ређи, али их има. Ипак, ја поседујем своје море крај кога сам одрасла, а то је Дунав, па уз његове обале налазим сопствени мир и често сакупљам енергију за нови дан, каже Маријана и закључује:
– Апелујем на све жене да искажу сопствену храброст, да се тога не стиде и да се неће покајати. Мислим да сам у свом послу „пробила лед“, посао који обављам је веома хуман и ништа лепше нема од тога да се вратите кући пуног срца и ведрог духа знајући да сте данас спасили нечији живот, помогли… То нема цену.
Влада Винкић