Једно од занимања чији се призвук мењао током година сигурно је кувар. Од некада потцењеног заната до признате и цењене професије. Нит између просечног и доброг кувара видљива је „на први залогај“, јер овом професијом не може да се бави свако ко зна да држи варјачу.
Никола Радишић, кувар чије специјалитете данас Пожаревљани једу у два веома посећена градска ресторан кафеа, рођен је у Пожаревцу, у породици мајке Весне, оца Звонимира и сестре Маје. Након мајчине смрти у његово одрастање укључује се још једна, и дан данас битна особа, бака Марија. Никола завршава Основну школу „Свети Сава“, а затим и средњу економску, куварски смер:
-Још у петом разреду основне школе знао сам коју ћу средњу школу уписати јер сам са кулинарским мајсторијама почео као дете. Сви ме памте као некога ко се стално „мувао“ по кухињи, сецкао, мутио.., прича Никола.
ПРИЗНАЊА СА ШКОЛСКОМ ЕКИПОМ
Изашавши са угоститељског смера, вођен љубављу према куварској професији, школовање наставља у Беораду на Високој хотелијерској школи, гастрономском смеру:
-Период студија био је фантастичан, нисам желео да завршим „у року“ јер сам константно радио у струци, стекао много пријатеља, изучио животну школу, каже Никола. Након рада у хотелима „Ексцелзиор“ и „Метропол“ као и у једном рестрану на Ади Циганлији, три сезоне радио сам и на црногорском приморју, у Петровцу на мору, где сам се сусрео са специфичностима морских плодова.
Након шест, седам година проведених у Београду враћа се у Пожаревац и запошљава у Економској школи где је како каже, дао све од себе да своје знање пренесе ученицима. Тим који је предводио четири године заредом осваја златну медаљу на регионалном такмичењу из гастрономије, два пута учествује на финалном такмичењу РТС-а освојивши једном прво, а једном треће место. Ту су и републичка тамичења, међународни фестивал у Руској федерацији 2018. и 2019. године, треће местио освојено на такмичењу у прављењу домаћих производа, а ту је и низ диплома и признања, како личних, тако и екипних:
-Такмичења нисам форсирао због своје промоције, већ искључиво јер сам желео да мотивишем ученике и бацим ново светло на куварску професију. Све што смо постигли, постигли смо захваљујући добрим ђацима и колегама.
Желећи промену, Никола пре две године напушта школу и одлази на крузер. Корона га је омела да настави рад на броду на коме је био годину дана, у периоду између два априла. Епидемија је, каже, веома нашкодила угоститељском бизнису што се нарочито видело током лета.
-Пожаревац је град где летња зарада у великој мери зависи од наших људи који се враћају из иностранства, те се њихов недолазак веома осетио.
Посла, ипак, за добре куваре увек има, те је тренутно са сталним и хонорарним запослењем. О томе која је разлика између доброг и просечног кувара каже:
-Добар кувар поставља услове, а лошем услове постављају послодавци. Ово је струка у којој се свакодневно човек мора надограђивати.
ТИМСКИ РАД
Радишић нема специјализацију, радио је са различитим кухињама. Каже да је српска кухиња мешавина различитих укуса, углавном под великим утицајем некадашњих освајача ових простора, али да сваки крај Србије ипак има неку специфичност, те се тако за Пожаревац везују углавном влашки специјалитети.
-Срби, ипак, највише воле печење и купус салату, каже уз осмех Никола и додаје да има и оних који воле да пробају нешто ново. Трудим се да набављам нове рецепте, јер и ја волим да пробам нешто ново. На мене је највећи утисак оставила сингапурска брза храна, додаје.
Радишићу није толико битно шта кува већ сам ужитак у том процесу, адреналин који проради, гужва у кухињи… Интересантно је да данас ради са екипом сачињеном од бивших ученика.
-Ситуација у земљи је таква да су кувари постали „хоботнице“. Ипак, најбитнија је, као и у породици, добра екипа, компактан тим. Понекад сујета проради, мало се и виче, али кувари обично немају много времена тиме да се баве јер стиже нова поруџбина. Дешавало се да се у великим хотелима организују по три свадбе истовремено, тако да је притисак велики, буквално се трчи по кухињи, прича Никола.
Иако у домаћинствима важи за женски посао, у професионалном свету кување је углавном мушко занимање.
-То је доста и физички напоран посао, притисак је велики, треба доста стрпљења.Однос је углавном пет према један у корист мушкараца, али мислим да је то пре свега због притиска који овај посао носи. Дешава се да добијемо по седам блокова са два до три јела, онда на сцену ступа организација, брзина, концентрација, стрпљење и трезвеност, каже Никола.
План му је да настави да се бави угоститељством или процесом производње хране, мада је, признаје, помало скептик према раду у Пожаревцу где, каже, кадрова има доста, али недовољно квалитетних:
-Волео бих да останем у угоститељству, али ситуација у земљи не погодује овом бизнису. Мало је правих кувара. Конкуренција јесте велика, али веома просечна ако гледамо квалитет. Слично је и са објектима који послују. Има их пуно, али готово да не бирају раднике, те се зато врло често може чути да се храна „покварила“ након промене кувара. Елитни ресторани нестају, а тренд су ресторан кафеи, који ће их потпуно заменити, каже Радишић и додаје да није мегаломан, те да му је жеља само пристојан живот и исти такав живот својих запослених.
-Углавном се види ралика између послодаваца који су из професије ушли у бизнис и оних који су само донели капитал, закључује.
Т.Р.С.