Један од највећих проблемa са којима се сусрећу особе са инвалидитетом, без обзира на степен и врсту инвалидности је немогућност запошљавања. Зато се с разлогом истиче потреба да се ове особе на време укључују у процес инклузивног образовања. Њихово укључивање у редован васпитно – образовни систем уствари има за циљ стварање услова за лакше запослење, па самим тим и укључење у друштвени живот и друштвену заједницу.
КАКО ДО ШКОЛЕ И УЧИОНИЦЕ?
Након што је усвојен Закон о основама система образовања и васпитања 2009. године, у Србији су створени услови да се кроз системску и институционалну подршку омогући успешно укључивање и напредовање свакe особе и сваког детета током образовања.Тако налажу законске одредбе, али у пракси то није увек једноставно и оствариво. Постоје многи фактори због којих се деца са сметњама у развоју и особе са инвалидитетом осећају жртвама дискриминације управо у сфери образовања. Например, пред њима су најчешће архитектонске баријере и питање како доћи и ући у школу? Затим, присутна је и недовољна и неадекватна специјализација наставног особља, а о предрасудама ученика према онима „који су од њих другачији“ и да не говоримо. Велики утицај на образовање и на упорност инвалидних особа да започет образовни процес приведу крају, има и њихова недовољна мотивисаност за то.
Када су у питању предшколци, у вртићима углавном нису обезбеђени сви услови за организовано образовање и васпитање те категорије малишана.
Што се школске деце тиче, одавно не постоје посебна, специјална одељења за децу са сметњама у развоју. Министарство просвете Републике Србије настоји да кроз инклузивно образовање, у школски систем уведе правило да свака особа мора бити уважавана, а да се евидентне различитости међу ученицима сматрају богатством те деце.
У Пожаревцу постоје школска одељења која похађају и деца са сметњама у развоју. Та пракса спроводи се у основним школама „Доситеј Обрадовић“ и „Свети Сава“.
Струка је једногласна када је у питању образовање особа са инвалидитетом. Сва деца треба да се укључе у редован образовни систем на свим нивоима. Основно и средње образовање мора бити квалитетно, инклузивно и бесплатно за све. Нажалост, и поред свих напора стручних институција и педагога, то у пракси није тако. Према речима Владана Бошковића, секретара Међуопштинске организације глувих и наглувих у Пожаревцу која је кровна организација за читав браничевски округ, у Србији не постоји ни десетак глувих и наглувих особа које поседују диплому неке више школе. Као један од главних проблема Бошковић наводи немогућност да особе са оштећеним слухом у образовним установама добијају информације на српском знаковном језику.
Неповољна образовна структура
На основу пописа становништва из 2011. године, у Србији је 153.700 особа са инвалидитетом завршило средњу школу. Процентуално, то је 27,2 одсто од укупног броја особа са инвалидитетом старости петнаест и више година, односно 5,1 посто од укупног броја становника у Републици Србији са средњим образовањем.
Факултетско образовање седмог степена има 18.048 особа са инвалидитетом, односно око 3,2 одсто ових особа има завршен неки од факултета, што је 2,8 процената од укупног броја грађана Србије са стеченом дипломом академског грађана.
Нема података о томе колико ових особа поседује диплому мастера и доктора наука, међутим, на основу статистичког тренда, може се претпоставити да је реч о веома малом узорку.
Како би се превазишла статистика која потврђује да је образовна структура особа са инвалидитетом у Србији неповољна, потребно је да се, осим стварања материјалних предуслова, отклањања баријера и предрасуда, унапређења и модернизације наставних садржаја и стручног усавршавања професора, особе са инвалидитетом стимулишу да се активније укључују у систем образовања.
ДОДАТНА ПОДРШКА
У Закону о средњем образовању пише да је ученику и одраслој особи, због сметњи у развоју и инвалидитета, специфичних тешкоћа у учењу, социјалне ускраћености, или ризика од раног напуштања школовања, потребна додатна подршка у образовању и васпитању и да школа мора да учествује у отклањању физичких и комуникацијских препреке тих ученика. У зависности од потреба, школе утврђују индивидуалне образовне планове у сарадњи са стручним лицима, ученицима и њиховим родитељима, уважавајући притом све развојне и образовне захтеве ученика са инвалидитетом.
Закон о високом образовању прописује да студент са инвалидитетом има право да полаже испит на месту и на начин прилагођен његовим могућностима, у складу са општим актом високошколске установе. Такође, студент који студира уз рад, студент са инвалидитетом, студент који је уписан на студије по афирмативној мери и студент који има статус категорисаног врхунског спортисте, задржава статус студента до истека рока који се одређује у троструком броју школских година потребних за реализацију студијског програма. Овакво законско решење представља изузетан подстицај особама са инвалидитетом да се укључе у образовни процес.
Званично 117 незапослених
Према подацима Националне службе за запошљавање – Филијале Пожаревац, у јулу је на територији браничевског округа званично било 8.665 незапослених лица. Од овог броја, запослење је активно тражила 7.951 особа. Највише незапослених је у Пожаревцу, чак 3.102 особе.
Укупан број лица која се у овој служби воде на евиденцији у статусу особа са инвалидитетом је 117. Највећи број њих живи на територији Града Пожаревца, 53, а најмање у Великом Градишту, само један.
ТРИ СИСТЕМА ИНКЛУЗИЈЕ
Особе са инвалидитетом током живота пролазе кроз три велика система инклузије: кроз систем васпитања и образовања, систем запошљавања и систем социјалне заштите, односно услуге у оквиру социјалне заштите.
Председница пожаревачког Удружења за неговање здравих стилова живота „Веритас“ дефектолог Јасмина Турудић сматра да је прави тренутак да се сагледају резултати целокупног процеса васпитања и образовања особа са инвалидитетом.
-Осим кроз образовање, особе са инвалидитетом пролазе и кроз процес запошљавања. У оквиру ове инклузивне области заинтересовани се могу детаљније информисати о томе која врста подршке се пружа особи са инвалидитетом, где оне све могу да се запосле… Подсетићу да је Законом о раду дефинисано да и особе са инвалидитетом могу да раде, а да за послодавце, који приме у радни однос таква лица, за њихово радно ангажовање, држава и локална самоуправа обезбеђују одређене субвенције. У оквиру инклузије, особи са инвалидитетом следује и подршка током васпитања, образовања или рада, у смислу пружања социјалних услуга које се развијају на територији Града, истиче Турудић.
Очигледно да је држава, доношењем бројних закона и уредби којима се штите права особа са инвалидитетом, настојала да овој категорији деце и одраслих учини живот лакшим и квалитетнијим и да их кроз систем образовања, васпитања и оспособљавања укључи у друштвену заједницу, да јој се они прилагоде и постану део ње. Прописи су, међутим једно, а живот друго. Шта вреди што су закони добри, ако се не примењују или неправилно тумаче? Законодавци су и на то мислили па су у домену законом утврђених надлежности, у борбу за поштовање права особа са инвалидитетом укључили Заштитника грађана који је с успехом реаговао у више таквих случајева.
М. П.
