Аутор Бранко Ивошевић
Jедна од улица у Пожаревцу која још чува своју аутентичност из прошлих времена је данашња Улица Драже Марковића. На њеном почетку седамдесетих година 19. века подигнута је велика зграда позната као Вајфертова. Све до лета 1994. године на фасади се јасно могло прочитати име фирме, иако са оштећеним словима: Стовариште прве српске парне пиваре Ђорђе Вајферт а.д. Београд.
Ђорђе Вајферт рођен 1850. познато је име у историји српске индустрије пива, рударства, банкарства, културе, доброчинства и патротизма друге половине 19. и с почетка 20. века. –Моји су се спустили из горње Аустрије у српске крајеве још 1450. године. Ја сам живео и ратовао као Србин, а желим и да умрем као такав, одговарао је Ђорђе на приговоре о националном пореклу.
Године 1872. кад су Ђорђу биле 22 године подиже се Фабрика пива у Београду, на почетку Топчидерског брда под називом: Прва српска парна пивара Ђорђе Фајферт а.д. Београд. То ће и бити повод да се Ђорђе окрене Пожаревцу и мало познатом Костолцу.
Фабрици пива потребно је тржиште широм Србије. Тада није било железнице ни аутомобила, главни транспорт иде бродовима и запрегама. Дубравица на ушћу Мораве у Дунав била је велико пристаниште за Пожаревац и околину. Тако је Вајферт са изградњом фабрике пива изградио и велико стовариште са леденицом у Пожаревцу, а то је кућа коју смо напред поменули.
Због потребе парне пиваре Ђорђе Вајферт ће добити концесију од државе и отворити рудник угља 1873. Године у Костолцу и бродовима угаљ возити у Београд. Ђорђе и његова супруга Марија нису имали порода али су родбинство неговали на други начин – кумовањем. „Бог на небу, кум на земљи „ и „Бог па кум“, кум Ђорђе потврђиваће до краја свога живота.
У оно време у великим фирмама каква је била и Вајфертова пивара, вођење послова поверавано је стручним, способним и оданим људима. Такви су се често тражили у ширем сродству. Велико стовариште у Смедереву водио је Коча Јовановић, а у Пожаревац ће 1866. доћи Велизар Цветковић, који се те године венчава са Кочином ћерком Христином – Нином и на том венчању кум ће бити Ђорђе Вајферт. Тако два велика стоваришта воде кумови. Велизар ће дуго година бити на челу стоваришта пива у Пожаревцу и рудника угља у Костолцу. Четворо Велизарове деце: Марију (1887), Перу (1888), Ану (1892) и Ђорђа-Ђуру (1895) крстиће кум Ђорђе Вајферт. Женској деци давао је имена своје супруге Марије и мајке Ане, а мушкој, своје име. Тога ће се држати до краја кумовања. Изузетак је Велизаров син Пера који, као прво мушко дете понесе име свога деде. Он ће завршити велике школе и као правник обављаће за Вајферта послове у разним местима Србије. Када је Југославија добила своје име и 1931. уређена по бановинама, Ђорђе Вајферт шаље Перу у Бања Луку за заменика бана врбаске бановине. Требало је касније да буде постављен за бана као проверени Србин, али је католичким сплеткама избачен из игре и прерано је отишао у пензију. Са супругом Наталијом добио је кћери Ану и Марију – Миру по кумовој вољи. Ана је добила кћер Веру, оперску певачицу и Душанку и обе су биле везане за Београд.
За наше даље казивање важан је Ђорђе-Ђура Цветковић звани „Вајферт“, најмлађе Велизарово дете. Као пожаревачки гимназијалац 1914. одлази у рат, у ђачку чету. Проћи ће албанску голготу и вратити се своме послу, вођењу стоваришта и млина у Пожаревцу. У Другом светском рату учествује као капетан прве класе и умире 1946. Године. Он се 1928. године венчао са Даницом Штерић из познате трговачке и интелектуалне породице из Смедерева. Венчао их је кум Ђорђе Вајферт, а крстиће и њихово једино дете, сина Ђорђа Цветковића (1929-1991), Пожаревљанина знаног као „Ђока Вајферт“.
Овај последњи Ђорђе из породице Цветковић, банкарски благајник, трговац стоком и велики љибитељ коња венчао се са Загорком Томић, професорком књижевности и сам њом добио кћер Даницу (1959). Даница и њен супруг Мирко Јанковић имају сина Ђорђа (1987) по коме се традиција личних имена наставила. После сто година битисања четири генерације у истој кући угасило се једно презиме, али оста име Ђорђе коме следује надимак „Вајферт“.
Кумство Ђорђа Вајферта у породици Цветковић завршава се његовим одласком у вечност 1936. године, а после њега није било никога да га настави. Уствари, угасила су се два презимена. Кућа Вајфертових у Пожаревцу почетком 20. века, услед регулације улице, изменила је предњи изглед, а после другог светског рата и унутрашњи распоред јер је престала потреба за чувањем пива у бурадимо с обзиром на то да је пиво у боцама постало практичније за употербу. Нема више велике фирме али има једна мања „Антикварница Вајферт“ у којој знатижељници и љубитељи старина могу видети и наћи оно што им можда треба.