Јуче је у 71. години преминуо инжењер Петар Урошевић, један од легенди Љубичевских коњичких игара. Радни век је провео у пожаревачкој „Авали“, али ће га већина заувек памтити као вишебојца, тренера, судију у коњичком спорту, организатора параде поводом свечаног отварања Игара и дуже од две деценије – њеног команданта. Сахрана Петра Урошевића обавиће се сутра (7.јун) на Старом пожаревачком гробљу у 15,00 часова.
Пеца, како су га многи звали одјахао је у легенду, а ми се интервјуом написаним августа 2016. године сећамо Њега.
IN MEMORIAM
Љубичево – српски корени које не смемо заборавити!
Мало је Пожаревљана који на име Петра Урошевића не помисле на Љубичевске коњичке игре. Вишебојац, тренер, судија у коњичком спорту, организатор параде и њен командант равно двадесетједну годину… Много звања и титула, али са разлогом, јер љубав према коњарству и коњичком спорту у породици Урошевић негује се са колена на колено. Наиме, још је Петров прадеда Милутин одмах по оснивању Кола јахача учествовао на тркама и на грлу Јанча освојио друго место. Прича о значају племените животиње у породици Урошевић наставља се и кроз Први светски рат. Брат Петровог деде Милорад био је ађутант Степе Степановића, и са коњем Ацком прошао је целу Албанију, што је заиста несвакидашњи догађај! Стриц Благоје Блага Урошевић био је познати коњар овог дела Србије, али и један од идејних твораца Љубичевских коњичких игара, а сторија се наставља у ергели Љубичево, где млади Петар тренира јахање уз помоћ Јове Димитријевића:
– Тајне коњичког спорта стицао сам од најраније младости. И на Љубичевским играма учествовао сам од самог почетка, а на трећим , 1966. године, са непуних двадесет година освајам друго место у вишебоју! – сећа се Урошевић – Велику част да понесем титулу витеза имао сам 1972. и 1975.године. По окончаној такмичарској каријери био сам тренер вишебојаца, секретар и генерални секретар Коњичког друштва „Вељко Дугошевић“.
Оно што нас је посебно занимало је како су изгледали почеци вишебоја, поготово из угла учесника.
– Сам вишебој био је новина на нашим просторима и припреме су трајале далеко дуже. Дисциплине су биле идентичне данашњим, а већина такмичара није имала своје коње, већ су их позајмљивали. – прича нам Петар Урошевић – За разлику од данас, учесници вишебоја били су, већином, средњошколци, а жеља за победом заједно нас је водила кроз такмичарске воде. Било је ривалства, али и другарства: нико никоме није замерао, помагали смо се међусобно, а после тренинга који су се одвијали рано ујутро и у касним поподневним сатима, радо смо заједно седали да попијемо по неки сок или кафу. Ево, ја сам 1966. године изгубио титулу за једну десетинку секунде, Зоран Миљковић је био бољи од мене, и ја сам то без трунке љутње прихватио!
У то време и униформе вишебојаца биле су визуелно другачије?
– Да. Биле су то војничке униформе са ширитима, реплике оних из доба кнеза Милоша, са капама кићенкама, а свако од нас је носио копље са заставицом на врху. Тога се радо сећају сви који су шездесетих и седамдесетих година гледали параду поводом свечаног отварања. Касније је Српска академија наука и уметности променила изглед униформи, па смо добили црвене чизме и црвене прслуке и та униформа се користи и данас. – говори Урошевић – Сам дефиле поводом отварања Игара годинама се кретао Табачком чашијом, Тргом ослобођења, некадашњом улицом Маршала Тита, Јована Шербановића, Моше Пијаде и натраг у Лоле Рибара, и биле је то импозатна поворка како по броју тако и по разноврсности учесника и њихових костима.
Као организатор Игара, 1998. Године Петар Урошевић је организовао презентацију ове манифестације у Београду, Љубљани, Ваљеву,али и ван граница земље – у Грчкој. Наредне године је са својим вишебојцима у Љубичеву дочекао председника МОК-а Хуана Антонија Самарана, а када је о промоцији коњарства и Љубичевских игара реч, то од Урошевића није све:
– Био сам заговорник и аутор програма туристичког јахања „Седам дана у седлу“ који је требало редовно да се одржава на релацији Љубичево-Маргум-Виминацијум-Рам-Сребрно језеро-манастир Тумане-испирање злата на Пеку-манастир Горњак-манастир Заова-Пожаревац. – објашњава Урошевић – Нажалост, распад Југославије и немили догађаји омели су реализацију овог Пројекта. Такође, остала је недовршена идеја преуређења хиподрома у објекат светског изгледа са новим проширеним стазама, стазама за пешаке као и комплетно електрично осветљење. То је било у време када је председник Организационог одбора ЉКИ био Миша Караклајић.
Инжењер Петар Урошевић рођен је 1947. године у Пожаревцу од оца Живка и мајке Десанке. Радни век провео је у предузећу „Авала“. Занимљиво је да је као искусни јахач Коњичког друштва „Вељко Дугошевић“ учествовао је у снимању бројних филмова, од којих издваја „Битку на Неретви“, три дела филма „Винету“, „Рат и мир“ као и „Ромасу коњокрадице“ у режији Романа Поланског са Јул Бринером у главној улози. На овим снимањима било је доста анегдота, од којих Урошевић издваја једну са снимања партизанског филма редитеља Вељка Булајића. Овде су јахачи из пожаревачког краја статирали као четници. У припреми сцене, један од коњаника гласно је упитао: „ Да ли имате четничке униформе, или да донесемо наше од куће?“. Урошевић је данас пензионер. Са поносом помиње ћерке Милену и Јелену, које су као девочице волтижовале и чињеницу да има четворо унучади .
Ергела Љубичево је окосница развоја коњичког спорта не само у Браничевском округу, већ и у Србији. Задужбина Милоша Обреновића, оаза мира и зеленила налази се на неких седамдесетак километара од Београда и као историјски споменик заслужује и пажњу али и инвестицију, чиме би коњарство наше земље увелико добило на имиџу. Управо ове чињенице навеле су Петра Урошевића на један гест:
– Ја сам се самоиницијативно прошле године на Видовдан обратио председнику Републике Србије Томиславу Николићу и председнику Владе Александру Вучићу предлогом да се помогне ревитализација овог простора одређеном инвестицијом или на неки други начин. Овом приликом поклонио сам им и по један примерак монографије о Ергели „Долина храстова Љубичево“ аутора Павла М.Јањића. То сам урадио јер сматрам да Љубичево спада у део српских историјских корена на које не треба заборавити!
Влада Винкић
Фотоси: Приватна архива П.Урошевића