Пуних 29 година није га видела. Испратила га је у борбу са зебњом и жељом да заједно са друговима избори слободу и врати се жив свом селу и родбини. Махала је сину Ратку Станковићу када је одлазио из родног Брусника у рат. Отишао је у горe и од тада родитељи о њему нису више ништа чули. За то време хомољским врлетима одјекивали су митраљески рафали и експлозије од бомби.
Пролазили су дани, месеци и године. Дошла је и слобода, али се Ратко није враћао својим родитељима. Црне сумње су се наднеле над родитељски дом Станковића у Бруснику. Кад се више није могло од бриге, отац је кренуо да тражи сина. Са фотографијом у џепу напустио је Крајину. Путујући од места до места од првобораца је сазнао да је његов син „ваздухопловни“ дејствовао по Крајини до 1943. године. После тога му се губи траг. Отац не губи наду и наставља пут који га води до Хомоља, у долину Пека. Ту, у револуционарном Раброву, људи су на фотографији препознал „горског“ , храброг Крајишника из својих редова који се против окупатора борио заједно са њима и нажалост, није дочекао слободу. -Погинуо је крајем 1943. године, сазнао је отац. .
Сви су затим прионули на посао да после толико година пронађу гроб и посмртнер остатке Госког сахране. Била је недеља, 22. октобар, лила је киша, али то није омело Рабровце да се окупе на сеоском гробљу и са преживелим борцима Пожаревачког партизанско одреда на челу са командантом Милојем Милојевићем одају почаст храбром борцу, Крајишнику Ратку Станковићу. Споменик је открио комесар Тина.
И кад је протокол приведен крају све је изненадила једна изнемогла старица. Пришла је споменику, пољубила слику и једва чујним гласом прозвала сина. Споменик су заливале њене сузе и киша. Мајка је плакала за својим сином, а небо за једним храбрим младићем који је, после тридесет година у долини Пека, своју вечну кућу пронашао међу Рабровцима.