Уочи сусрета са саговорником, на тренутак смо бацили поглед на Велику сцену Центра за културу Пожаревац. Овде се увелико припрема комад „Мајстори, мајстори“. Рађен је по истоименом филму из осамдесетих година прошлог века аутора Горана Марковића, који је лично и са великим задовољством Пожаревљанима „дао благослов“ не би ли на свој начин приказали односе наставника у једној школи током испраћаја у пензију чистачице Кеве. На позорници спојени столови, ту су Весна Рајковић, Бојан Николић, Марко Бошковић, Рајо Мирчић, Горан Јовановић, Ксенија Миловановић, Сара Траиловић, Марија Вајнер, Валентино Ољача…
Драматизација и режија „Мајстора“ поверена је Владиславу Велковском, који је, жаргонски, дете пожаревачког храма културе. Наиме, као аматер режирао је и играо у више представа, а данас, као дипломирани редитељ Академије уметности у Новом Саду из класе Никите Миливојевића, има прилику да своју прву професионалну представу ради тамо где је и почео.
– Од како сам стао на позоришне даске, од самог старта, знао сам да ће ова уметност бити мој животни пут и никад нисам одустајао од тога. Академију сам уписао из шестог пута: трудио сам се да учим и напредујем између два пријемна испита и био упоран, што је мој професор Никита, чини ми се уочио, те сам бескрајно захвалан на пруженој прилици, говори нам Владислав, који је рођен последњег дана јануара 1992. године у Пожаревцу, у породици Миленка и Јасмине Велковски.
– Завршио сам основну школу „Доситеј Обрадовић“ и само се померио у зграду поред: Економско – трговинску школу на смер туристички техничар. За позориште сам се одлучио јер сам се увек дивио творевини која је стара преко два миленијума. Фасцинирала ме је идеја да на једном месту могу испољавати своје идеје, да могу рећи оно што мислим, замислити некога… вели наш саговорник коме је прва глумачка рола била у комаду за најмлађе „Зли патуљак“ а прва целовечерња представа „Доживљаји војника Чонкина“.
НА СЦЕНИ СА ДЕВЕТ ГОДИНА
– У позориште сам крочио са непуних девет година. Била је то школа глуме коју су водили професионални редитељи Саша Волић и Саша Латиновић. Тада сам се „заразио“ позориштем и никада се од њега нисам излечио. Окружење је сматрало да је то пролазна фаза, али ја сам већ знао да је мој животни пут. Паралено, ангажован сам у драмској секцији основне школе, а потом у Економској био један од оснивача секције уживајући у комадима које смо припремали, сазнајемо разговарајући у шминкернци непосредно по проби „Мајстора“.
Велики је број представа у којима је Владислав играо те не може са сигурношћу да наведе све. Но, памти „Крчму на главном друму“, „Ујка Вању“, „Живот је све што те снађе“, „Арсеник и старе чипке“ и монодраме „Док бејах мртав“ и „Одбрану Сократову“ а режирао „Епитаф“, „Ћелаву певачицу“, „Брачне игре“ …
– Ипак, најзначајније и пресудно за мене је монодрама „Глумац…је глумац…је глумац…“ Зијаха Соколовића коју сам режирао и извео. Та представа је потпуно променила мој поглед на позориште и живот око себе. Чини се да сам интелектуално узнапредовао и што је најдрагоценије, Зијаха Соколовића стекао као пријатеља са којим сам и професионално сарађивао и са којим се и данас дружим и саветујем. Нажалост, управо сам сазнао да је због срчаних тегоба смештен на клинику, те му желим брз опоравак и много година уметничког рада, каже Владислав.
ДАНИ СТУДИЈА ПОПУТ ДИВНОГ СНА
Ангажовање Велковског као глумца, доноси му и признања. На Виминациум фесту у представи „Ћелава певачица“ добија награду за глумца вечери, док на Фестивалу осваја и награду „Жељко Карановић“ за тумачење монодраме „Глумац…је глумац…је глумац…“. За ову монодраму добио је и награду као најбољи глумац фестивала „Бескрај десет квадрата“ у Прокупљу. Наравно, нас је посебно занимало основно ангажовање нашег саговорника – позоришна режија, а као одговор слушамо анегдоту:
– Никада нећу заборавити пријемни испит који сам код свог професора полагао два пута и то исте године. Први пут сам пао, а када сам дошао на други пријемни професор ме је дочекао речима: „Изненађен сам што вас видим. Ви сте мени прошли пут рекли да нећете више долазити на пријемни.“ Ја то заправо никада нисам рекао, али сам се брзо снашао и повезао то са приповетком коју смо добили да драматизујемо за испит. У њој је главни лик проневерио велики новац и због гриже савести се убија тако што попије отров. Тако сам ја одговорио професору: „Па, ја сам за разлику од главног лика свој отров бацио и дошао поново“. Професор се насмејао и ја сам једноставно знао да је то то: положио сам и уписао академију, уз осмех прича Велковски коме је, како каже, студирање прошло брже но што је очекивао.
– Било је заиста лепо и лако. А такав утисак сам стекао због тога што сам уписао и завршио оно што сам одувек желео. Мој садашњи посао редитеља је заправо моја животна љубав. Сматрам да ничег лепшег од тога нема. Током студија смо имали различите задатке.
Најпре се сусрео са филмом, јер је учио и о филму и о позоришту. Урадио је два кратка филма, „Отказ“ и „Шведска шибица“. Оба филма су била на великом броју фестивала уклуључујући Филмске сусрете у Нишу.
-Од позоришних представа радио сам Чеховљеву „Шведску шибицу“ по којој је настао поменути филм али и Брехтову „Малограђанску свадбу“, која је премијеру имала на Стеријином позорју младих, што је за сваког редитеља велика част. Моја представа је те године представљала нашу Академију.
Како је у Србији пракса да по стицању диплома факултета уметности, млади углавном остају у великим градовима, Владислав је ипак дошао у Пожаревац. На кратке или дуге стазе?
-Пожаревац је моја тренутна станица, а главно седиште Нови Сад где радим на великом броју пројеката. Пожаревац је мој родни град и њему ћу се увек враћати. Чини ми се да човек тек када оде из свог родног места увиди сву његову лепоту, вели наш саговорник и додаје:
-Управо планирам рад на мастер представи и тренутно пишем сценарио за један кратки филм, али има и још неких планова. Циљ ми је да наставим и са играњем монодраме „Док бејах мртав“ коју сам недавно поново поставио, овог пута као професионални редитељ, каже Владислав Велковски закључујући разговор поруком:
– Младим ствараоцима могу рећи да никада не одустају од својих снова. Човек који одустаје од својих снова и жеља је неиспуњен човек и не може допринети ничем добром, нити лепом. Зато би требало да држимо до својих снова, јер се никада не зна када се могу остварити.
Влада Винкић