МИОДРАГ ЛАЗАРЕВИЋ, ХУМОРИСТА, АФОРИСТИЧАР, КЊИЖЕВНИК….
Иако није доживео ни једну епидемију, новија историја бележи да је наш саговорник Миодраг Лазаревић трајно инфициран. Тежи облици његове бољке Humoruss satiriсus у случају да су имали примесе Status politikus, некада су се на нашим просторима лечили, углавном, на Голом отоку, а данас за њу нема лека. Светски стручњаци веле да лек више и није потребан јер су томе допринели савремени токови ђоновитих образа, непостојање културе да се нешто узме у руке и прочита а да рођачко – политичке везе производе такве ветрове да све што пси залазу – ветар носи у далеке крајеве, па и даље.
„Антологија балканског афоризма“, „Ко је ко у нашем хумору, сатири и карикатури“, „Ко је ко у афоризму“, „Дриблинг духа“ и на десетине зборника јасно говоре да је Лазаревић у срцу и души хумориста. Но, да је превазишао себе иду у прилог чињенице да је вишеструко награђиван за роман (Источно ново Сарајево), приче (ове године на конкурсу АЛМЕ прво место за кратку причу „Невидљива паучина“ по којој је насловљен и зборник), поезију, и – наравно; афоризме („Чивијада“ у Шапцу, „Златна кацига“ у Крушевцу, „Златни афоризам“ у Мркоњић Граду…)
Логично питање оваквом саговорнику је: како је то почело?
– Све је почело, заправо, мојим рођењем. Иако у то време у себи још увек нисам открио таленат стваралаштва, тај недостатак успешно сам надоместио зврчкама које сам приређивао, како другарима, тако и наставницима. Мало због несташлука, а више због егзистенције, отац ме после основне школе шаље у Александровац жупски да учим технологију пића, да би могао касније да се запослим на подруму у Ореовици који је био у склопу тадашњег великог предузећа „Воћекомбината“, говори наш саговорник. – Овде сам се „отрезнио“ и схватио да су животни токови много озбиљнији, поготово када сам сазнао да је исту школу својевремено похађао и Добрица Ћосић.
ВРЕМЕНСКА РАЗЛИКА:
М. Није хтео са њом јер је имала лошу прошлост.
Она није хтела са њим јер М. Има лошу будућност
Упркос свему, па чак и великом Ћосићу, Миодрагу је било тешко да устаје у 6 сати и путује двадесетак километара на посао, па уписује Пољопривредни факултет у Земуну. Шта друго, него – технологију пића. Но, три хемије у првој години, „отерале“ су Лазаревића на агроекономски смер.
– Становао сам приватно по Београду и Земуну, али сам последње две године студирања и апсолвентски стаж провео у Студентском граду на Новом Београду. На четвртом спрату трећег блока, написао сам своје прве афоризме, али и текстове за народну музику. Упркос блажој грознцији стваралаштва која је почела да ме тресе, Факултет сам завршио у року, а када сам стигао до тог сегмента, одмах сам завршио и онај други – војни.
Званично, Лазаревићев први афоризам штампао је „Јежев хумор“ тужне 1980. године, после чега прави петогодињу паузу (није га јурила ДБ, већ је он јурио стални посао – примедба В.В.). 1985. године Миодраг С. Лазаревић, коначно постаје човек: запослио се у струци, купио ново одело и кравату и почео да објављује у „Јежу“ („Ошишани јеж“), а та сарадња траје и данас.
– Може се рећи да тада почиње мој озбиљнији књижевни рад. „Јеж“ је излазио недељно, а моји радови штампани су у сваком броју уз имена великикана Милована Витезовића, Бране Црнчевића, Минимакса, Растка Закића, Радивоја Бојичића, Милована Вржине, Александра Баљка, Александра Чотрића… Сећа се Лазаревић. – 1991. Почињем сарадњу са недељником „Реч народа“ када је објављена моја прва хумореска, а ту рубрику уређивао је доајен пожаревачке сатире Миливоје Мића Илић.
РАЗЛИКА
Прешао сам пола живота, а половина живота је прешла мене
Као и сваки леп, млад, висок, паметан, талентован и надахнут стваралац, Миодраг Лазаревић почиње сарадњу са осталим часописима. Нису га, баш, вукли за рукав, али је запажено на стотине његових прилога у новосадском „Пољопривреднику“, пожаревачком „Грађанину“ „БАМБИЈУ“,„Браничеву Данас“, „Новој речи“, „Експрес политици“, „Политици“, „Вечерњим новостима“, „Енигматици“, „Илустрованој политици“…
– Радо се сећам култних емисија Радио Београда „Туп-Туп“ и „Караван“ који су редовно били зачињени по неким мојим афоризмом или козеријом. Ово посебно издвајам јер су се обе слушале од Вардара па до Триглава!
Иако овако разапет и ангажован, поштанско сандуче Миодрага Лазаревића није било препуно писама обожавалаца, али је свој дух и врцаве идеје ширио и путем телевизијских емисија „Ипак се окреће“, „На Пинку код Неше“, „Жикина шареница“, „Двојац без кормилара“…
ЈУЧЕ
– Сећаш се како смо јуче били млади?
– Не сећам се. Било је то давно
Не би ли се боље и квалитетније сагледало стваралаштво овог нашег, надасве дуговитог суграђанина, Дунавом, Моравом и Млавом би требало да протекне много воде а чашама много вина и соде, јер у свом опусу Лазаревић има збирку афоризама „Биће боље и друге приче“, књиге „Лумперајка од пролетаријата“ (хумореске), „Сјај у глави“ (дечији афоризми), „Немој да причаш“ (хумореске), „Биће боље и друге приче“ (друго допуњено издање), „Приче из торбе од скаја“ (кратке приче), „Сатирикартонс“ (афоризми и карикатуре Миодрага Кузмановића), „Назад у боље сутра“ (афоризми), „Неки то воле круће“ (еротски афоризми, песме и шале), „Два века под Србима“ (афоризми), „Успаванка за тату“ (дечије песме), „Зора сутра“ (сатиричне песме), „Дође доба“ (песме), „Ласаће комендија“ (хумореске) као и романе „Кожна биљка“ „Бунцање“ и „Бања“.
Влада Винкић