У издању Удружења пензионера Града Пожаревца објављена је књига песама Стевана Саба под називом „Песме на крају лета“.
Аутор је рођен у Белом Блату код Зрењанина 1939. године. Основну школу и нижу гимназију завршио је на мађарском језику, а у Новом Саду Грађевинску техничку школу.
Уколико постоји дефиниција самоуког песника, онда се она односи управо на Стевана Саба. У раној младости овладао је српским језиком, а убрзо је почео да бележи своје мисли. Тако су се родиле и прве песме.
У својим песмама описује живот и осећања „малих“ људи, пролазност живота и особине прошлих и садашњих генерација, отуђеност једних од других, грамзивост и немар богатих са сталном тенденцијом тлачења сиромашних, без велике забринутости за судбину човечанства. Као грађевинац по струци, у својим песмама овековечио је и грађевинаре.
Поједине његове песме су више пута објављиване у разним листовима, а ово је прва збирка песама за ширу читалачку публику.
Све пролази
У нашој улици сви се
одавно добро знамо.
Једни другима годинама
називамо јутро и тако
наша снена и смркнута лица
озаримо у мирисно пролеће.
Ипак, време нам све брже тече,
чак и откуцаји сата
сада су много бржи.
Сећам се једне старине,
увек са векном испод мишке,
ведро, с пуним устима,
називао је јутро.
Лето живота се, ипак
ближи крају и нашом улицом
све ређе се називају јутра.
Често је улица пуста, све је мање
људи из супротног правца
и „добро јутро“ све ређе се чује.
И старина са векном негде
по облацима шета, а бака преко пута
са својим сатом спава.
Још увек нашом улицом
са чопорима паса вечерима лутам
и са подигнутом крагном
времешног капута ратујем са ветром.
Не знам да ли је то срећа
или судбима моја да у јесење доба
још увек пролећем корачам.
М. П.