ОЛИВЕРА ХАЈРОВИЋ, СПЕЦИЈАЛИСТА МЕДИЦИНСКЕ ПСИХОЛОГИЈЕ
Како се нови вирус корона шири широм света, забринутост и паника су у наглом порасту. На сваком кораку примамо информације о томе на које смо све начине дужни да заштитимо себе и друге, колико је људи оболело и умрло, смештено у карантин или изгубило посао. Који су то психолошки процеси у нама актуелни и шта све можемо учинити како бисмо остали сабрани и сталожени, питања су на која одговоре у ауторском тексту за „Реч народа“ даје Оливера Хајровић, специјалиста медицинске психологије у Општој болници у Пожаревцу.
СТРАХ ОД НЕПРЕДВИДЉИВОГ И ПОСЛЕДИЦЕ
Овај вирус јесте застрашујући и захтева пажњу, али је важно напоменути да је претходних година далеко више људи умрло од болести која нам је добро позната, сезонског грипа. Зашто се онда толико бојимо овог новог вируса , много више него сваке претходне године када је владао сезонски грип?
Главна разлика између сезонског грипа и корона вируса или других пандемија је та што ми врло добро познајемо и разумемо сезонски грип. Вирус корона је нов, непредвидљив, у великој мери непознат и истина је, брзо се шири и понекад доводи до смртног исхода. Страх од смрти у основи је свих страхова, али је у случају вируса корона, овај страх изгледа потенциран и неким другим силама. Управо непозната и тајанствена природа вируса и непредвидивост исхода до којих може довести чини га посебно застрашујућим за цело човечанство. Осим тога, изгледа као да проблем корона вируса покреће не само питања која су везана за здравствено стање и друге аспекте свакодневног битисања, већ и да обједињује питања која већ дуже времена изазивају анксиозност, а то су питања глобализације, масивних миграција, међузависности и личног одређења према вредностима и смислу живота. Као да вирус Корона представља метафору свега онога чега се већ дуго и много плашимо.
У сваком случају, страх од инфекције вирусом представља нормалан одговор на претњу и биолошки је осмишљен тако да нас чува и подстакне на решавање проблема. То се не односи само на основна здравствена питања попут ризика од заразе и тешког обољевања, већ и на друга важна животна питања као што су одлазак на посао, отказивање путовања, несташице, губитак посла и финансијских средстава која су неопходна за живот.
Сасвим је нормално плашити се епидемије и учинити све да се заштитимо од вируса. Проблем настаје онда када се страх негира или прерасте у панику и када започне превиђање чињеница које говоре да је поштовање основних предложених мера сасвим довољно да се избегне обољевање. Паника никада није донела ништа добро, али правилно реаговање јесте.
Солидарност
Свакодневница нам пружа изваредне примере који показују колико можемо да будемо солидарни и помогнемо једни другима онда када је то најпотребније. Јављају се људи који шију и поклањају маске, нуде помоћ старијим комшијама и суграђанима око набавке намирница и средстава за хигијену, кувају и поклањају оброке сиромашнима, нуде станове за смештај здравствених радника који станују далеко од својих радних места. Ови хумани људи требало би да буду узори свима нама. Давање приоритета оваквим понашањима доприноси увећању нашег заједништва, повећању психолошког благостања, сигурности у себе и у друге, и јачању имунолошког система сваког од нас, каже Оливера Хајровић, специјалиста медицинске психологије.
СОЦИЈАЛНА ЗАРАЗА
Упркос вероватноћи да већина људи никада неће добити вирус и да ће га већина којој се то догоди преживети, многи људи почињу да паниче и да реагују на екстремне начине. Којим се механизмима шири паника међу људима ?
У ситуацији када се наше објективно знање о вирусу Корона још увек развија, када немамо довољно информација и када је непредвидиво ширење епидемије и њене могуће последице, долази до осећања несигурности и неизвесности које представљају погодно тло за развој анскиозности.
Анксиозна осећања могу нарушити нашу перцепцију ризика тако што нас уводе у хиперфокусирано стање и чине подложнијим уочавању и прихватању катастрофичних тврдњи иставова. Осим што мења опажање, когницију и понашање, анксиозност се као вирус шири са једне на друге особе, што се у психологији назива социјална зараза.
Уколико не успемо да контролишемо своју анксиозност, она лако може прерасти у панику.
ПОДРШКА РАЊИВИМ У БЛИСКОМ ОКРУЖЕЊУ
Особе које су већ хронично физички или психички оболеле посебно су изложене ризику од развоја анксиозности. Када су у питању психичка обољења, ова тврдња се посебно односи на оне који већ имају генерализовани анксиозни поремећај, фобије, психосоматске сметње, панични поремећај, опсесивно-компулсивни синдром или неке друге сметње из спектра анскиозних поремећаја.
Такође, посебно су осетљиви и стари који су изоловани, лишени контаката са децом и унуцима, као и друге особе које се налазе у самоизолацији или карантину. Степен рањивости је утолико већи ако је опште здравствено стање лошије, или уколико је израженија усамљеност, материјална оскудица, било која врста угрожености емоционално блиских особа.
Када су у питању деца и млади, њихове реакције се обликују првенствено према понашању родитеља. Зато је важно да родитељи сачувају сопствени мир, и да деци предоче све релеванте информације о епидемији, да их науче како да заштите себе и друге, а да их у кризним тренуцима саслушају, угеше и охрабре.
У ситуацији у којој се налазимо, овим особама је потребна посебна и појачана подршка како би могли да се успешно носе са својим осећањима.
РАЦИОНАЛНОСТ И ОДГОВОРНОСТ
Многи се брину шта ће се догодити уколико се присуство вируса детектује у њиховом блиском окружењу, у граду, на послу или школи. Брину се како ће се носити са изолацијом, карантином, лечењем, симптомима, смањеним приливом новца, а код неких ова брига достигне ниво панике.
Како остати безбедан и побринути се да страх и паника не преузму контролу над нашим животима?
Важно је да не потцењујемо сопствену отпорност. Психолошка истраживања показују да људи у кризним стањима имају тенденцију да прецењују како ће на њих лоше одразити негативни догађаји и да потцењују колико ће се добро носити са њима и прилагодити тешким ситуацијама. Потребно је да стално имамо на уму да смо отпорнији него што мислимо и да не заборавимо на сопствене снаге, могућности и изворе подршке који су нам у прошлости омогућили да решимо проблеме које смо имали. Уколико то до сада нисмо урадили, потребно је и да заузмемо рационални став према неизвесности. Људи углавном имају потребу да контролишу многе ствари јер верују да им је то неопходно како би себи обезбедили сигурно окружење и будућност. Међутим, колико је то у реалности заиста могуће? Живот не можемо потпуно контролисати, јер да можемо, то не би био живот. Све што је живо и развија се, не може се контролисати и ту чињеницу једноставно треба прихватити. То ће нам помоћи у ублажавању анксиозности коју сада осећамо.
Такође је важно да не прецењујемо претњу са којом смо суочени. Вирус корона може бити опасан и смртоносан, али он у већини случајева није такав. Довољно је да будемо озбиљни и одговорни у предузимању разумних мера против инфекције.
Паника
Паника се дефинише као изненадни, неконтролисани страх који обично изазива импулсивно, непромишљено и необично понашање. Обузети осећањем неизвесности и страха од будућности, рационални делови нашег мозга повлаче се у други план. Иако рационално знамо да нам није потребно шестомесечно снадбевање тоалетним папиром, поглед на нагомилана колица и празне рафове као да нас инфицира и ми анксиозно прелазимо на режим понашања који се фокусира на преживљавање. Паника која настаје усред епидемије може довести до понашања које појачава погодности за ширење вируса и зато је веома важно не дозволити јој да се развије и рашири.
САВЕТИ У БОРБИ ПРОТИВ АНКСИОЗНОСТИ
Треба се чувати и парадоксалних радњи које наизглед смањују, а у ствари увећавају анксиозност. Неки анксиозни људи прибегавају конзумацији већих количина цигарета, алкохола, таблета или других психоактивних супстанци. Други учестало апелују и траже уверавања од пријатеља, породице или здравствених радника да ће све бити у реду или опсесивно проверавају нове информације у нади да ће смирити своје страхове. Иако оваква понашања тренутно доносе растерећење, дугорочно повећавају анксиозност. Избегавањем анксиозности, чинимо да се она упорно враћа. Уместо тога, боље је да слободно изразимо своје емоције забринутости и туге и да са другима разговорамо о томе како се осећамо. Треба да будемо упознати са ситуацијом путем поузданих извора, али и да ограничимо унос информација, на једном или два пута дневно и да се притом фокусирамо на позитивне вести . као и на савете о рационалним и практичним поступцима које можемо предузети у циљу заштите себе и других. На овај начин, чувамо емоционалну контролу и не дозвољавамо анксиозним емоцијама да обликују наше понашање.
Важно је повећати бригу о себи. Осим неопходних хигијенских мера којима се штитимо од вируса, потребно је обезбедити адекватан сан, редовно вежбање, здраву исхрану, проводити време у природи кад год је то могуће. Колико год је могуће, треба одржати рутину свакодневнице, како бисмо очували осећај сигурности и продуктивности. Корисно је и пронаћи изворе сатисфакције и личног задовољства а неки од најблаготвронијих су повезивање са другима и пружање помоћи онима којима је потребна.