Волтижовање је дисциплина у којој спортиста изводи гимнастичке фигуре на коњу у покрету, а „FEI“ је као коњичку дисциплину усваја 1983. године. Тринаест година раније ова дисциплина почела је да се изводи у Пожаревцу, на Љубичевским коњичким играма, а волтижери су била деца узраста три, четири, пет година. Из града под Чачалицом, телевизијске и новинске екипе у свет шаљу слике вештих малишана који на коњу у касу изводе различите вежбе, што не само те 1970. године, већ и данас, пола века касније, изазива посебну пажњу. Иницијатор да се на Играма покрене овај сaдржај био је Ратибор Раде Миљковић, Пожаревљанин, чија је породице била одвајкада привржена коњарству.
Рођен и одрастао у Бурјану у Немањиној улици на углу крај школе „Вук Караџић“, детињство у породици Душана Миљковића, кафеџије и мајке Раде која је била домаћица, проводио је уз брата Мирољуба и сестру Сузану. Мање се играо, а више помагао оцу да пренесе у кафану табле леда, бурад са пићем, размести столове, али и оде у набавку за шта су коришћени коњи… Како каже, коња је зајахао као дете, уз деду, као што су то чинила и остала деца у породици, Радетов рођени брат, брат од тетке, Перица Урошевић, његов брат од ујака…
– Мој отац је имао и волео коње, али фамилија са мајчине стране још и више, јер су живели на селу. Мој деда по мајци био је солунац, и са коњем је отишао у рат. Његов брат је, учествовао на тркама док му је син, Благоје Блага Урошевић, пре Другог светског рата био секретар Коњичког друштва у Пожаревцу, после рата обновио рад и, као што се зна, са браћом Ивошевић и неколицином Пожаревљана творац је Љубичевских коњичких игара, прича Миљковић.
Раде је по основној, завршио Вишу техничку школу и један део радног века провео је у МИП -у као шеф возног парка, потом у „Ремонту“ и четврт века у Осигуравајућем заводу на процени штете моторних возила. Иако је одстастао уз коње, време младости посветио је фудбалу: играо је у „Трговачком“, у „Младости“, Живици, Брадарцу и бројним селима. Био је окупиран ловом којим се бавио 35 година, док је у коњичком спорту активно од 1956. године.
КЋЕР ВЕСНА ПРВИ ВОЛИТИЖЕР
– Када сам се оженио и 1967. добио ћерку, већ сам увелико био везан за Љубичевске игре. То ме је навело да размишљам да укључим и децу у Игре, јер су она са родитељима долазила на хиподром. У то време из Завода у Забели добили смо кобилу Радојку, а идеја коју сам почео да реализујем 1969. године била је да управо намлађи изводе гиманстичке вежбе на њој док је у покрету. Решио сам да прво дете буде моја ћерка Весна, као и деца најближих пријатеља, који су имали поверење да препусте децу мени. Ја сам одлазио код њих, доводио их на хиподром и враћао их кући. Радили су вежбе најпре на трави, учили да јашу… Деца су морала и психички и физички да буду оспособљена, да владају собом, јер ако не владају собом, не могу владати ни коњем. Коњ у касу и дете на њему су удаљени пет метара од мене, тако да морају бити у потпуности оспособљени, храбри и да хиљаде људи на трибинама не могу да их уплаше аплаузима и галамом, јер коњички спорт је витешка игра и мора се поседовати вештина и храброст, каже Раде.
Прво волтижовање деце почиње 1970. године, а Раде нам прича да је припрема генерације трајала годину дана.
– Никада нисам имао много деце. Рецимо, од педесетак ја изаберем највише десеторо који непрестано вежбају, док њих седам-осам учествује у главном програму. И никада се за 40 година ни једно дете није повредило!
Најмлађи учесник са којим је наш саговорник вежбао, а који је волтижовао, био је Петар Рајчић. Петар је имао тринаест месеци, а његова мајка са тренером Радетом није говорила месец дана јер се бојала да дете неће моћи да изведе захтеван програм на коњу или да ће пасти.
– Ја сам Петра одвео на силу, јер није било разлога за страх, каже Раде. – Наиме, Петар је мој унук, а његова мајка – моја кћер Весна, која је била прва учесница исте дисциплине.
Костиме у којима су наступала деца финасирао је „Бамби“, док је њихов изглед осмислио сам Раде. Од 1970. до 2010. године, малишани су волтижовала на грлима Радојка, Брзи Гонзалес, Зекан, Мара…
– О коњима су бринули људи задужени за то, док сам их ја тимарио, селдлао, напајао и спремао за рад са децом. Малишани су били уз коње само када сам ја ту. То је велика одговорност, јер људи нису свесни шта значи када је дете од две, три године уз коња или на њему. Дисциплина је привлачила многе јер је реткост да тако мала деца јашу, а камо ли да изводе гиманстичке вежбе на коњу у касу. Свуда смо били радо примљени, а ја сам децу водио у Грчку, Француску, Немачку, Аустрију, Мађарску. Тамо сам им био и мама и тата, бринио сам о њима и то је била велика одговорност, присећа се Раде.
ВИШЕБОЈ КАО ХОБИ
Вреди поменути да је Раде Миљковић седамнаест година био и вишебојац, од 1974. године. Но, због обавеза са малим волотижерима и према организацији такмичарског дела, није се много трудио око резултата. Вишебој му је више био хоби. У разговору помиње да је 36 година био савезни и међународни коњички судија у касачким и галопским тркама, паркуру, препонама и дресури коња, а можда би се и данас тиме бавио да правила нису таква да онемогућују рад судијама старијим од 75 година!
Упркос томе што више не суди и не води мале волтижере, Раде је везан за коње и хиподром.
– Без обзира да ли је лето или зима, сваког дана сам на хиподрому. Обиђем штале и коње, попричам са запосленима, а по једним брзим и једним „кучећим“ кораком пређем стазу дугу 3.000 метара. Лети бициклом сваког дана одлазим до Мораве на којој се купам до мрака. У деветој деценији коју сам начео највећу подршку пружају ми кћер Весна и зет Добрица Рајчић као и унуци који су делом кренули мојим стопама: унук Душан повремено јаше и бави се ловом, док Петар игра фудбал у „Младом раднику“, каже наш саговорник који, оцењујући свој четрдесетогодишњи рад са децом на коњу, додаје:
– Стварао сам здрав дух код деце и сви они су данас добри људи.
Влада Винкић