Прва награда за најбољи текст Ђурђевданског фестивала дјечје пјесме 2019. који је у Бањалуци организовала Радио телевизија Републике Српске ове године припала је стишкој песникињи Радмили Зорић, што је био повод за сусрет и разговор са њом.
– За мене је био успех и сам њен пласман у финале јер је пристигао велики број песама, а са друге стране у жирију су била еминентна и стручна имена, што даје још већи значај овом интернационалном фестивалу, каже наша саговорница, осврћући се на поменуту награду. Вреди поменути да је Радмилина песма „Дивно је небо дечије“, уз осталих петнаест финалних, компонован, а интертпретирала га је девојчица Екатарина Тарабић. Посебно занимљиво је да композитор песме Радмилин син Давид, коме је музика хоби од малих ногу, док данас као клинички психолог у свом професионалном раду ноте и песму користи у раду са пацијентима.
– Награда на „Ђурђевданском фестивалу дјечје пјесме 2019.“ мени и сину Давиду дало је подстрек да реализујемо давно зачету идеју о снимању ЦД-а са песмама за децу. На десетак мојих песама Давид је компоновао музику, а да би се пројекат реализовао потребан нам је новац који ћемо, надам се, обезбедити захваљујући донаторима, каже Радмила.
Ово признање само је бисер вишедеценијског низа, почев од детињства, преко одговорног пегадошког, књижевног, ликовног и публицистичког рада.
ОД ЧИТАЊА И РЕЦИТОВАЊА ДО ПИСАЊА
Враћајући се у детињство, сазнајемо да је рођена у Великом Црнићу у породици Боривоја и Касије Миленковић, одрастајући уз сестру Роксанду. У раном детињству заволела је природу, биљке и животиње, волела је да јој сестра чита бајке, али и да их сама смишља.
– Када сам пошла у школу учитељ је уочио мој сликарски таленат па је рекао да ћу бити живописац, а ја постадох само писац. Српски језик је био мој омиљени предмет, волела сам много да читам и да рецитујем. Као ђак Основне школе „Моша Пијаде“ у Црнићу и касније гимназијалка у Пожаревцу, често сам била учесник и победник на разним такмичењима у рецитовању. Тај свој таленат сам касније успешно преносила својим ђацима, каже Радмила.
Звање наставника српског језика и књижевности народа Југославије стекла је на Вишој педагошкој школи у Београду, а са љубављу и ентузијазмом, извела бројне генерације ђака у местима Босне и Херцеговине до ратне 1992. године, која је враћа у родни и плодни Стиг.
– Рад настављам у Основној школи „Моша Пијаде“ у којој сам давно била ђак и одакле сам недавно отишла у пензију. Као наставник српског језика успешно сам спремала ђаке за такмичења из српског језика и пријемни испит и водила бројне секције: лингвистичку, литерарну, драмску и рецитаторску, чији чланови су увек били учесници на регионалном и више пута на републичком такмичењу.
У малоцрнићкој школи пет година била је уредник часописа ,,Маслачак”, тако да се мало дотакла и новинарског рада. Иначе, Радмила се писаном речју бави деценијама, али за собом има само четири издања.
-Пишем још из студенских дана, али нисам имала жељу за штампањем властитих књига, јер нисам могла замислити себе у редовима даровитих књижевника. По наговору драгих људи, а нарочито деце, песме из мојих бележница почеле су да се селе у књиге. Тако су се појавиле четири збирке песама за децу „Баш је леп дечји свет“, „Бунило се мало „а“, „Разиграна слова“ и двоауторска књига у сарадњи са Љубисавом Грујићем „Пусти ме да сањам“ и „Баш нећу да одрастем“.
Награде су њу углавном заобилазиле, али не и ученике са којима је радила и припремала за надметања, што је, каже, посебно радовало.
– Што се тиче награда за књижевни рад, мимоилазиле су ме искључиво због неодговорности да учествујем на конкурсима. Ипак, ту су уз недавну, бањалучку, специјална похвала за најбољу путописну причу Удружења грађана ,,Амyти” Нови Београд, прва награда за песму на Песничком новогодишњем маратону у Малом Црнићу и још неке…
Песме за децу Радмиле Зорић објављивала је „Политика“, афоризме „Илустрована политика“ и Хумористичко-сатитични програм ,,Зврк“, дечје духовне песме „Светосавско звоце“, док је у заједничкој књизи више аутора „Крилато време“ објавила и приче за децу. Опробала се и у књижевним жанровима намењеним одраслима, есејима, путописима, књижевним приказима, углавном, у књижевим часописима, зборницима и новинама ,читала их на књижевним скуповима, а посебно је поносна на химне које је написала за Основну школу ,,Моша Пијаде” у Малом Црнићу, за Библиотеку ,,Србољуб Митић ” као и за Музичку школу „Стеван Мокрањац“ у Пожаревцу.
СОПСТВЕНЕ ИЛУСТРАЦИЈЕ КЊИГА
Сликарски таленат, који је давно открио њен учитељ, Радмила није запоставила, али га није ни уновчила:
– Сликам из хобија а опробала сам се у разним техникама попут оловке, уља, акрила туша… Омиљени мотиви су ми цвеће и деца и то обилато користим илуструјући сопствене књиге. Да ли ће бити неке изложбе не знам, али сам озбиљно размишљала о излагању слика приликом промовисања књига. Нажалост, финансијска страна увек је била препрека за реализацију ове идеје, зато своја ликовна дела најрадије поклањам пријатељима, каже Радмила која у последње време, уз илустацију књига, овај таленат испољава кроз декупаж.
Завршавајући пегадошку каријеру, наша саговорница је наставили дружење са најмађима, кроз писану реч. Стицајем околности, живи у простору у коме је провела читав радни век – у школи. Тачније, у учитељском стану у салаковачком одељењу Школе „Моша Пијаде“, у коме уз перо и сликарски кист повремено сагледава проживљено.
– Кад направим ретроспективу свог живота, могу рећи да је био веома турбулентан, да су смењивали лепи и ружни периоди од безбрижног детињства и дивне младости, до породице оскрнављене ратом и распадом земље. Сада је мој дан оплемењен стваралачким радом и љубављу драгих људи и деце. Лепо је сањати, а лепше остварити своје снове. Живот без њих био би празан и незанимљив, закључује Радмила.
Влада Винкић