На предлог да урадимо интервју, Слађан Мартиновић Буковски је у свом духу одговорио да би му пре било место у рубрици „Неуспешни међу нама”, имајући у виду да су рукопис једног његовог романа одбиле да штампају чак 34 издавачке куће у Србији! Наравно, Буковски је итекако заслужио овај интервју имајући у виду да је три ипо деценије у водама хумора и сатире. Афоризми и сатирични прикази са његовим потписом објављивали су „Политика“, „Илустрована политика“, „Вечерње новости“, „Хумор“, „Ошишани јеж“, „Блиц“, „Реч народа“…, култне радио емисије „ТУП-ТУП“, „Караван“, „Ритам срца“, „Озон“, „Облак у „Бермудама“…, ту су антологије и зборници хумора, док је у свом опусу Мартиновић оставио траг као аутор радио емисија „Сизиф маратонац“ („Бум 93“), „Кабаре Сизифа маратонца“(„Радио Пожаревац“) и телевизијског серијала „Двојац без кормилара“ („САТ ТВ“), док данас подршком, инспирацијом и утехом супруге Иване и првим човеком „Браво радија“ Слободаном Васићем, ствара забавно-хумористичку емисију „Време зорта“.
Како си почео да пишеш и сећаш ли се првог „дела“?
– Као ученик шестог разреда Основне школе у родном Кличевцу, од наставнице сам добио задатак да напишем драмски текст. Одлучио сам се за скеч, а тема, наравно, сеоска. Прича о две комшинице које узгајају кокошке и њиховој размени искустава и самих –кокошака. Да не улазим у детаље скеча, јер ће о томе за неких стототину година писати моји биографи, може се рећи да сам у свет писане речи, хумора и сатире закорачио захваљујући кокошкама, и није чудо што је често летело перје због неких мојих текстова .
Када је почело да лети перије ?
– Када сам почео да пишем афоризме! Дар који ми је од Бога дат, широкој јавности открио је легендарни Милован Илић Минимакс који је презентовао моје афоризме у култној емисији Радио Београда „Туп-Туп“. Познавао сам га и штета је што паланачки менталитет укрштен са српском генетском заједљивошћу и љубомором допринео да не остане помен на великог уметника и бескрајно духовитог човека, макар кроз награду за хумор која би понела његово име, сећа се наш саговорник великог Миће Минимакса. – Можда разлог лежи у томе што је био трн у оку високим политичким фигурама и ситним локалним моћницима, јер њима од Нушићеног доба до данас, а вероватно и убудуће не одговарају слободан ум, бритка памет и храбра духовитост. Но, обичан народ ће се увек сећати Великог Минимакса!
Шта је уследило после афоризама?
– Импресиониран Минимаксом, одлучујем да направим сопствено хумористичко радиофонско остварење. Тако, уз штампање мојих афоризама у бројним часописима и новинама, настаје емисија „Сизиф маратонац“ кратко време емитована на радију „Бум 93“ из које се рађа озбиљан пројекат: емисија „Кабаре Сизифа маратонца“ која уз врхунски ауторско-глумачки тим петнаестак година има своје место у програму „Радио Пожаревца“ .
Како то бива, све што је лепо, има свој крај. „Кабаре Сизифа маратонца“ су за деценију ипо неколико пута са програма „скидале“ локалне политичке улизице инфилтриране у једну озбиљну информативну кућу, тако да коначно укидање једне од најслушанијих емисија „Радио Пожаревца“ који је доживео исту судбину као и ова хумористичака емисија, Слађану Мартиновићу није тешко пало. Навикнут на судбину сатиричара „Маратонац“ је постао „Двојац“: на локалној „Сат телевизији“ покреће ауторску емисију „Двојац без кормилара“.
Како си прошао на телевизији ?
– Као и на радију: трајали смо годинама, па – изумрли као диносауруси. Из мог угла: част је ако нестанеш као диносаурус – више те нема али си барем некада био највећи на свету!
Чиме се сада бавиш, тачније, да ли попут некадашњег „Сизифа маратонца“ поново гураш камен спотицања уз брдо мудрости?
– Изнова постајемо диносауруси. Ово изговарам у множини, јер, а много тога не бих постигао без подршке супруге Иване, одговара Буковски. – Стварам хумористичку емисију „Време зорта“ на „Браво радију“ чији власник Слободан Васић-Васа има слуха за мој рад. „Време зорта“ емитује се више пута током дана на овом радију и може се слушати на истоименој фејсбук страници.
Очигледан је твој хумористичко-сатирични, но какав је твој књижевни опус ?
– Речју: никакав, искључив је Мартиновић.- Ја сам највећи пропали писац свих времена, а до данас је из штампе изашла једна једина књига потписана мојим именом: збирка афоризама „Купање деда мраза“. Написао сам романе „Дан кад се подижу заставе“ и „Резервни играч нижеразредног клуба“, збирку песама „Ивандан у октобру“ и драмски текст „Мишеви из четвртог кавеза“.
Зли језици, уз добре намере, говоре да данас свако може да постане писац. За више од три деценије стваралаштва, међу корицама нашло се само једно Твоје дело, а Ти – ниси свако!
– Тешко питање, а одговор је лак: мој роман „Резервни играч нижеразредног клуба“ прихватило је да штампа више од десет београдских издавачких кућа са условом – да сам сносим трошкове припреме, лектуре, штампе… Уколико издавачка кућа има став да се не исплати штампање књиге онда она није заслужила да се на њој нађе лого те Куће. Ако морам да платим штампање –купићу штампач одштампати роман и делити пријатељима и заинтересованим читаоцима за „џ“, говори Буковски. – Поменуто је доказ да је у земљи све потцењено до бесмисла, а ствараоци и уметници су толико скрајнути да их готово нико и не примећује. Чини ми се да се уметнички догађаји и ствараоци, као лањски снега лагано топе, а да су у окружењу остала спорадична и периферна батргања.
Искрено, очекивао сам да интервју са хумористом попут Тебе, одише светлијим тоновима.
– Уметници су углавном тешки људи и гротескне замлате. Потребан им је чврст животни ослонац иначе се брзо истопе на јаком сунцу варљиве популарности и пролазне славе, каже мој саговорник – Имао сам среће и имам је још увек: са дивном супругом, одгајили смо кћери Теодору и Анастасију, уметничке душе. Теодора се бави музиком а Анастасија глумом . Можда ће им то једном бити хлеб а можда и не. У сваком случају имају сан, исти који сањамо супруга и ја-да ће наша уметност надживети све нас .
Шта нам припремаш за наредну годину?
– Завршавам роман „Гутачи ватре и бацачи пламена“, један урнебес, духовита и откачена књига. Можда неко од издавача то и објави.Но, у то дубоко сумњам, осим ако им не поклоним један – штампач!
Влада Винкић