„Сликар кротке словенске душе са прикривеним, често и притајеним емоцијама које у њему жаром искриче, лепећу не одајући се лако, њима он богати сопствене моћи, надасве умећа, наду преображава у стварност, а нама дари увек нове, увек изненађујуће благодети – портрете младости, али и портрете мудрости у које пренете његовом вештом руком, сигурним покретима на платнима удахњује животозарје, оживотворује и творачки умножава. Спретно и задивљујуће верно, посматрајући их, има се утисак да се иза стакла не крије само осликан модел, већ заточена лепота младости која само што испод тог стакла не склизне међу нас посматраче…“
Ово су реченице које је уважена песникиња Ана Дудаш написала као импресију у једном од бројних изложбених каталога Славољуба Милошевића Цакија, сликара танане душе, оштрог ока, нежих осећања и бритких потеза. Верујући Ани, али и својим очима посматрајући Милошевићеве радове на изложбама, где своја осећања дели са најширим кругом ликовне публике, упутили смо се пут стишке равнице, у Салаковац, не би ли боље упознали овог ствараоца и представили га читаоцима.
Славољуб Милошевић рођен је 1962. године, у Пожаревцу, где живи и ствара. По образовању је инжењер технологије, по опредељењу сликар аутодидакт. На основу онога што смо видели, али и стваралаштва дугог тридесет година Цакијев тренутни превасходни ликовни правац је портрет у пастел техници.
ПРВА ИЗЛОЖБА У ЗАВИЧАЈУ
Скупа листамо исечке из новина, завидан број каталога самосталних и заједничких изложби, фотографије са ликовних колонија, а пред нама су и књиге које је Славољуб оплеменио сопственим илустрацијама.
За своја сликарска остварења добио је више признања, а оно чега се најрадије сећа је прва самостална изложба.
– И сами претпостављате да је она била у мом завичају, Малом Црнићу. Организовали су је заједнички Скупштина општине и Центар за културу Мало Црниће у време највећег културног празника овог дела Стига, у дане одржавања Фестивала драмских амтера села Србије „ФЕДРАС“, што ми је веома годило и дало огоман подстек за даљи рад, усавршавање, инспирацију, изложбе, сећа се Милошевић.
Имајући у виду да је по струци инжењер, питамо га одакле опредељење за ликовну уметност.
-Ликовна надареност пратила ме је од детињства. Временом, осећао сам у себи неодољиву жељу да узмем палету и сликарско платно и да се попут књижевних стваралаца који се изјашњавају речима окушам у сликарској форми. То је озбиљно кренуло крајем осамдесетих година пролог века и што сам више радио, то сам се све чешће осећао ближи оном духовном, чиме наш Творац појединце благословом дарује. Моји мотиви најчешће су били ликови младих девојака, али на платну су се повремено налазили и други ликови који својим карактерним цртама лица отварају своје душе и тако заокупљују како мисли стваралаца, тако и оних који посећују сликарске изложбе које сам ја током стваралачког рада имао безброј.
Боравећи у атељеу овог стишког уметника, разгледамо скице, готове радове одложене у мапама, и оне урамљене које красе готово читав дом породице Милошевић. Импресивно!
– Свакако да је моја прва изложба у Црнићу била велики подстицај за даљи рад и све чешћа јавна излагања. Међу небројеним, посебно емотивно доживео сам изложбе у Руском дому у Београду, Међународном прес центру у Београду, Галерији „Мост“ у Новом Саду, Галерији Клуба војске Југославије у Нишу, Галерији Народног музеја у Смедереву као и Народном музеју у Пожаревцу.
Ипак, за нијансу издваја једну, изузетну по многим детаљима, о којој са поносом каже:
– Било је то у Ковачици, где је изложбу отворила Зузана Халупова, широм света позната и призната сликарка такозване „ковачичке наиве“ чије слике красе музеје, галерије и приватне збирке широм планете. Уважена чланица „УНИЦЕФ“-а и Међународне организације Црвеног крста је приликом отварања моје изложбе са одушевљењем говорила о таленту уметника из Стига, пожелевши ми да доживим славу коју је она током свог живота осетила, са поносом и сетним сећањем на данас почившу уметницу Халупову истиче Цаки Милошевић.
На самом крају занимљивог сусрета сазнајемо нови детаљ који обећава и даје нову ноту стваралаштва Славољуба Милошевића Цакија.
– Лагано улазим у завршну фазу идеје која је настајала годинама уназад. Реч о формирању ликовне галерије у Салаковцу у којој ће уз моју поставку бити отворена могућност изложби како завичајних, тако и уважених стваралаца широм Србије. Како је овај крај познат као плодно тло не само за жито којим хранимо тело, већ и поднебље са којих је поникао велики број људи које наше тело духовно хране веома квалитетном писаном речју, простор галерије биће отворен и за бројне промоције, књижевне вечери, музичке матинее… Уметност се на овим просторима давно родила, одраста и живи међу нама. Зато је треба чувати и очувати.
Влада Винкић