Слободан Бобан Бркић одгајивач голубова FLAY TIPPlers је човек који важи за једног од оснивача две значајне асоцијације везане за узгој голубова и ситних животиња не само нашег града, већ далеко шире. Наиме, сада већ далеке 1975. године заједно са Стеваном Марићем у Пожаревцу оснива Југословенски типлерски савез ЈУТС 75, први Балкански савез тог типа ради остваривања циљева у области гајења спортских голубова енглеских типлера.
Пет година касније са Лалом Пасуљевићем, Првославом Мошићем и једним бројем ентузијаста оснива Друштво пријатеља природе, туризма, цвећа, птица, расне и украсне живине, пловне перади, голубова, кунића, акваристике и домаће радиности „Љубимац“ када постаје његов секретар али и председник Прве изложбе организоване у дворишту зграде Начелства и холу Општинског суда.
Слободан је рођен 6. маја 1946. године у породици Сима и Лепосаве Бркић и уз сестру Бранку памти године одрастања: шутирање лопте по прашини пожаревачких сокака, незрело воће са комшијских грана, метаморфозу вароши која рушењем старе Табачке чаршије добија друго лице. Први пар голубова добија од оца као шестогодишњак, када осећа наклоност ка овим летачима. Стицај непредвидивих околности био је такав да Бобан и Бранка остану без мајке Лепосаве, тако да им је у даљем животу ослонац био отац Симо, банкарски службеник и једно време председник Општине.
СА ГОЛУБИЦОМ У ШКОЛУ
Љубав према голубовима код нашег саговорника наставља се поласком у основну школу, када често са собом на часове доноси и једну голубицу која му је била веома наклоњена. По Средњој економској школи Бобан се запошљава у КПЗ „Забела“, а слободно време све више посвећује узгоју голубова. Своју пасију учвршћује стицањем нових знања из ове области и убрзо своје летаче односи на такмичења са којих доноси бројна признања. 1973. почео је да се дописује са Националном унијом типлера Енглеске, са енглеским светским првацима типлерашима, који су тада летели преко 20 сати: Џеком Боденом, Камлином, Пол Боденом, Шаманом, Колтером, али и секретаром енглеске Уније МТУ Брајаном Росом. Они су му слали литературу из које је стицао знања о типлерима и уводе га у озбиљну причу:
– На успешне почетке подсећа ме 1975. година и резултати који су ми драги: моји млади голубови летели су 9:19 и 8:41 час и тада постајем првак Југославије, првак Типлерског савеза као укупни победник, а као награду добијам статуету голуба, сећа се Бобан, који у наступајућим деценијама остварује вансеријске резултате, шири љубав ка голубарству и уз истомишњенике организује такмичења, семинаре, размену искустава из ове области.
Уз изузетне организаторске способности, Бркић се исказао се као врсни генетичар, а голубови његове линије успешно лете код многих одгајивача у Србији, Црној Гори, Хрватској, Босни и Херцеговини, Републици Српској, Македонији. У државама Европске Уније гаје их одгајивачи у Аустрији, Словенији, Немачкој, Румунији, Холандији, Француској, Словачкој, а одлетели су и у Америку, Канаду и Израел.
Несумњив је Бркићев допринос не само у развоју типлерског спорта у нашој земљи, већ голубарства уопште о чему каже:
– Посебно сам поносан на едукацију младих људи из области голубарства, али и презентацијама, стручним анализама и репортажама намењеним искусним одгајивачима у облику занимљивих и корисних штива. Захваљујући искуству те стручне текстове објављивао сам дуги низ година у ревијама „Зов“, „Добро јутро“, новинама о голубарству и прерадарству, стручним часописима, својевремено сам уређивао билтен „ЈУТСА“, а могу се похвалити да сам објављивао и у „Реч народа“. Данас преводим текстове страних стручњака и објављујем сопствена искуства, говори Бркић чији интернет сајт обилује квалитетним стручним текстовима посетило преко 30.000 људи.
ГОЛУБИЈА ПОШТА
Интересантан детаљ из ангажовања Бобана Бркића је организација такозване „голубије поште“:
– Током деведесетих, ратних година, организовао сам слање порука бораца својим породицама уз помоћ голубова. У капсуле причвршћене за ногу голуба дуголетача стављана су кратка писма наших људи у Западној Славонији и тако је реализовано слање порука на релацији Вуковар-Пожаревац, каже наш саговорник.
Стицајем околности постао је први голубар од завршетка Другог светског рата до тада који је у Југославији организовао тако нешто.
Бобан каже да је посебно поносан на чињеницу да је успешно наставио рад данас почившег Стевана Марића и да су од 2005. у Савезу нови млади људи, који га воде, са председником Владицом Марковићем из Ћириковца и секретаром Љубишом Милановићем из Костолца, проносећи тако славу старих типлераша Србије и типлерског голуба.
Бркић живи у стану у центру Пожаревца чије витрине су препуне пехара, медаља, диплома, захвалница… Наравно, овде не постоје услови за узгој голубова којима је посветио живот и велику пажњу, тако да су кавези на кумовљевом плацу где проводи дане од јутра до смираја сунца. Но, колику радост му доносе голубови, толико пропорцијална је његова животна туга. Пре неколико месеци заувек га је напустила брачна сапутница, супруга Драгица која је Бобану била највећа подршка и љубав пуне 52 године.
Ипак, живот тече и води нас својим путем, а ми смо ту да се одупремо олујама и узмемо дах у тренуцима који нас чине срећним. Тога је Бобан итекако свестан:
– Смисао живота налазим у дружењу са голубовима али и сећањима на посете светским првацима типлерашима Бодену и Камлину у Великој Британији одакле сам донео голубове чији су млади остварили рекорд Савеза типлера Војводине. Од 1980. до 1983. године ове птице су доминирале са високим летовима, преко 18 сати а њихови потомци су се ширили Осјеком, Кикиндом, Бором, Сомбором, Земуном, Новим Садом, Београдом, Пожаревцем…
Том приликом наш саговорник је као голубију храну донео и аустралијски грашак, те се кроз ангедоту и данас прича: „Доситеј Обрадовић је донео први кромпир у Србију, а Слободан Бркић аустралијски грашак“.
Влада Винкић