Новица Урошевић до тада углавном није грешио у процени која песма коме певачу одговара, али после неколико промашаја, на следећој плочи Живкице Милетић која је објављена 1980. године, поред његовог, први пут се појављује име другог аутора. Пристао је на компромис, што је веома ретко чинио и решио је да још једном покуша са песмом „Две сенке у ноћи”. На другој страни плоче нашла се песма на коју су сви типовали „Крај мене је човек кога волим” коју је компоновао талентовани Љубо Кешељ. Изванредне песме и интерпретација Живкице Милетић нису били довољна гаранција за очекивани успех који је опет изостао и челни људи „Дискоса” су отворено показали незадовољство. Сви су знали да нешто треба да се мења, али нико није знао шта!
За почетак Живкица Милетић мења издвача. Из Дискоса прелази у ПГП РТС и самим тим стиче право да се појави на „Хит паради 81”, смотри народне музике коју ће у директном преносу видети гледаоци целе Југославије. За ту прилику одговорни људи ПГП РТС ангажују тада њиховог најкомерцијалнијег композитора Драгана Александрића, који јој је написао песме „Остао си к’о далека туга” и „Прође време љубави са тобом”. Овације публике којима је Живкица дочекана и испраћена после отпеваних песама у хали Пионир, поново нису биле изражене очекиваним тиражом и слушаношћу ових песама. За следеће музичко издање Живкице Милетић, одговорни у ПГП РТС настављају са експериментима, овога пута ЛП плочу са десет песама „Нека те, нека” и „Свратила сам само да те видим”. Песме јој је компоновао Миша Мијатовић, па су за следећи албум под насловом „Несташно моје”, која је објављена крајем 1989. године, ангажовали су опет Драгана Александрића. И опет је изостала очекивана популарност! Сви су били незадовољни, а нико није знао да објасни шта је то мало што недостаје. Ако су сви знали да је изванредна певачица, Живкица Милетић годинама је снимала квалитетне песме најпознатијих композитора народне музике, зашто и даље није у првој лиги певача и зашто се њене плоче и касете продају скромније од неких мање квалитетних интерпретатора?
Живкица се није много оглашавала, већ је само певала и снимала песме проверених аутора, које су јој, додуше, други бирали и за које су сви тврдили да заслужује већу популарност. И поред свега Живкица није изгубила подршку своје дискографске куће. Веровали су и даље у њене вокалне могућности и професионални однос према публици и самој професији.
Коначно 1991. године ПГП РТС са њом креће на све или ништа. Успели су да ангажују све најпознатије композиторе своје дискографске куће, што је у то време било веома тешко, да Живкици коначно напишу комерцијалне песме достојне њеног гласа и реномеа. Да ништа не буде препуштено случају, све песме су снимљене уз пратњу тада чувеног оркестра Томице Миљића. Ова ЛП плоча и касета са десет песама појавила се у продаји под насловом „Дај ми да живим” по песми Драгана Александрића. Песму „Обећања” написао је Милутин Поповић Захар, „Поздрави ми моју љубав” Љубо Кешељ, „Ти не мислиш да се вратиш” Зоран Матић и још нека звучна ауторска имена нашла су се на овом музичком издању и кренула је рекламна машинерија какву до тада Живкица Милетић никада није имала. Као резултат свега тога је да је ова њена плоча остварила највећи тираж у њеној каријери јер је продата у платинастом тиражу, што је тада за ЛП плоче било преко 50.000 носача звука. Али оно што се очекивало није се догодило. Ниједна песма није постала велики хит, иако је публика куповала њене плоче!
И коначно, све то као да је била најава великог успеха, логични след ствари и награда за уложени труд и квалитетне интерпретације. Све се десило изненада, у тренутку када је полако дизала руке од свега. Можда ипак и постоји нека космичка правда, јер је те 1993. године упознала композитора Перицу Здравковића који јој је подарио песму каријере „Певај и кад ти се плаче”, која додуше није надмашила тираже претходних плоча, из горе поменутих разлога, али је Живкицу Милетић промовисала у естрадну елиту и место где је по много чему одавно заслуживала.
Уследили су после тога позиви за наступе на тада актуелним фестивалима народне музике „Моравски бисери” и „Шумадијском сабору” у Аранђеловцу 1996. године, где је са песмом „Све си срушио” добила најдраже признање сваком певачу, прву награду за интерпретацију ове песме.
Наставила је да снима плоче са лепим народним песмама као и пре, тек толико да подсети да је ту, да наступа на концетима и фестивалима и као да се помирила да више неће бити великих хитова. Није желела да моли композиторе за песме нити утицајне људе за наступе на телевизији и појављивање у новинама, јер је већ прошла тим путем и знала је да то ништа не би променило. Истина, више и није имала потребу да по сваку цену јури већу популарност јер је оствареним била више него задовољна. Што је најважније, звали су је на све стране и посла је и даље имала преко главе.
Порука је важна
Пре и после песме „Певај и кад ти се плаче“ Живкица Милетић је снимила преко стотину лепих народних песама које ће трајати, али често се поставља питање како је баш ова песма постигла оволику популарност. На ово питање Живкица има једноставан одговор.
-Порука коју ова песма шаље је оптимистичка, животна и истинита. Свако од нас је био у ситуацији да му буде тешко и да му се чини да нема решења, па се сети њене поруке и то је кључно. Баш као и поруци песме Митра Мирића „Не може нам нико ништа“. Народ воли такве песме. Колико сам пута и сама била у ситуацији да идем да певам, да увесељавам људе када ми је било много тешко, када сам била тужна или болесна, али када узмем микрофон у руке и запевам „Певај и кад ти се плаче“, ја заборавим на све муке и некако све буде лакше, каже Живкица.
СУДБИНА
Снимила је после тога још неколико успешних касета и ЦД-ова. „Идем ја” и „Пробала сам да те преболим”1994. године, „Била једна љубав” 1997, затим „Ако одеш сам си крив”, „Само с тобом хоћу све” и „Неће моћи ове ноћи” 1998. Песме са албума „Балканка”, „Све је могуће”, „Ти си све што срце желим”, „Хајде дођи”, „Чувај Боже мога сина”… Последњи албум је снимила у студију Новице Николића Патала, а објавила је у ЗАМ продукцији 2000. године, у то време издавачкој кући од реномеа али наставило се све по старом. Најављивала је и планирала више пута издавање још неког ЦД-а са новим песмама које њена публика жељно ишчекује, али до реализације још није дошло. За почетак са колегом Радетом Николићем Бикињцем снимила је песму „То је судбина“ коју промовишу ових дана.
-Било је крајње време за тако нешто, поготово што смо истовремено почели и ваљда је судбински тако, заједно смо певали на хиљаде „тезги“ и концерата. Од свих колега са њим сам навише певала и тако ће бити и убудуће, каже Живкица.
Због свега горе наведеног и зато што је поштовала колеге и публику, до данашњих дана је остала међу најтраженијим певачицама народне музике. Показала је високу професионалност, више пута када је до раних јутарњих сати остала да пева сама. Показала је солидарност и када су је далеко популарније певачице звале у помоћ, незнајући текстове ни својих песама! Показала је и недавно када је наступајући на једном весељу са колегом Љубом Лукићем, и Звездама гранда Дарку Лазићу и Биљани Сечивановић, Мирјани Алексић, Слободану Васићу и још неким колегама са Љубом „ускакала“ да помогну својим богатим искуством и широким репортоаром. Чиниће то и убудуће кад год млађим колегама зашкрипи у репертоару, без имало сујете и љубоморе на њихову младост и популарност.
-Певала сам и пекла занат када је било више колегијалности и поштовања, када се није гледало у туђе новчанике, већ само како ћемо певати и колико ће публика бити задовољна. На весељима смо бакшиш делили на равне части, без обзира ко је свирао или певао мање или више. На концертима је такође све било прецизирано и наше је било само да снимамо лепе песме и да певамо. А сада се углавном говори о висини хонорара, а какве песме певају и колико је публика задовољна, о томе се мало говори, каже Живкица Милетић.
Живкица и даље живи са породицом далеко од естрадних збивања у маленом Кучеву, где се сви знају и где се најлепше осећа. Крај супруга Банета, професионалног фудбалског судије и синова Саше и Дарка, који су кренули очевим стопама и остварили завидне фудбалске каријере, увек је скупљала нову снагу за напорне тезге. Овде у кучевачкој оази мира, коју никада није желела да мења за велеград има времена за све. Поносна је на добијену трећу награду за „Најлепше двориште” ,која јој је у у акцији недељника „Реч народа” додељена за 2019. годину. У међувремену синови су створили своје породице и Живкица је постала поносна бака троје унучади. Даркова кћи Александра се такође окренула спорту, а Сашини синови Андреја и Алекса су још мали, али бака Живкица се нада да ће бар један кренути њеним стопама, како би се наставили музички гени.
-Драго ми је што Александри музика није постала преокупација. Ја сам најбоље искусила колико је то тежак посао за женско дете. У данашње време је далеко теже постићи успех јер је много већа конкуренција и суровији услови опстанка на естради. Ипак волела бих да Андреја или Алекса науче да свирају неки инструмент, па да једног дана прате баку на концертима, са осмехом каже на крају разговора Живкица Милетић.
Бора Васић