Инспирацију налази међу плодним стишким браздама и времену од изласка до смираја сунца. Светлана Перишић, земљорадник и песник из Смољинца. Преко дана мајстор мотике, а током дугих ноћи мајстор пера. Удата је за Стојана, који је у ове крајеве дошао из села Раленовића крај Манастира Студенице. Судбина их је спојила, након пар година добили су сина Ивицу и ћерку Гордану, а потом и унуке Марка, Анђелу, Јелену и Димитрија.
Светлана је рођена у Пожаревцу од оца Живорада и мајке Зорке. Детињство је провела уз сестру Снежану у селу у коме и данас живи, и тог периода сећа се и са тугом, јер су отац и мајка морали на рад у Немачку, остављајући је са сестром баки и деки на чување и васпитавање.
– Тај одлазак никад не заборављам. Била сам тужна кадa су одлазили, а претпостављам како је било њима у туђини, без нас. Виђали смо се једном годишње. Њихов долазак био је као када странац долази у кућу, па те је стид да му приђеш, прича Светлана. – Родитељска љубав ми је веома недостајала у животу што сам и описала у неким песмама.
Како би заборавила тугу, Светлана је много времена проводила са сестром и децом из комшилука уз игру и песму:
– То су биле школице, игре ластиша, пентрале смо се по дрвећу да дохватимо неко гнездо. Сестра је имала анђеоски глас и данас радо воли да запева, док сам ја волела да прочитам књигу, а непознату и интересантну реч прибележим. У то време бавила сам се спортом, играла кошарку и рукомет све док је трајало школовање које смо сестра и ја окончале као одлични ђаци. Али…
Строго породично окружење у коме је Светлана одрастала није јој дозволило даље школовање. Остала је на селу, где и данас живи:
– Љубав према књизи увек сам неговала и негујем је и данас. Волим да читам и са поносом истичем богату библиотеку мог прадеде Чеде, која је, хвала Богу, сачувана, вели Светлана.
Стицај околности је хтео да Светлана Перишић, деценијама у себи носи инспирацију. Повремено је по нешто стављала на папир и објављивала, поготово родољубиву поезију, али је своју прву књигу објавила тек 2013. године. Због чега тако касно?
– Неким случајем, уз подршку мужа и наговор унука Марка, однела сам рукопис Живојину Стефановићу из Студенице. Признајем да сам мало негодовала, али сам пристала јер, он је песник, новинар и политиколог, издао је петнаестак књига те зна шта је квалитет и шта може да буде добра књига. Тако 2013. из штампе излази моја прва збирка поезије ,,Соколица”. Када све сагледам, веома сам захвална господину Стефановићу, који је главни иницијатор да се моја дела нађу у штампаном издању.
Наредне, 2014. године излази друга Светланина збирка поезије ,,Мирис дуња”, а трећа 2016. Под називом ,,У души песма“, док је ових дана у припреми и четврта. Жена која је читав живот посветила сопственој породици и сеоским пословима, успешно „плива“ у водама књижевног стваралаштва.
– Постоје неки догађаји и осећања, који се не могу описати. Нескромно је рећи да сам од срца прихваћена на свакој књижевној манифестацији не само од највећих имена поезије на нашим просторима, већ и од оних најмађих и то као да сам најближи члан њихове породице. Једноставо, то је тако…Постоји нека тајна веза која нас спаја…
Светлана је члан Клуба ,,Мајдан”, потом Уметничког клуба ,,Лахор” као и ,,Савеза књижевника у отаџбини и расејању” у Новом Саду. Низ година за редом њени стихови објављивани су у зборницима штампаним широм земље. И то није све:
– Ове године освојила сам и две награде које су ми јако драге. Прва је са конкурса „Запис – светиња наша“ где је моја песма „Запис“ ушла у десет најбољих. Друга, која ми је посебно драга је Специјална награда на светском конкурсу „Вербумланди арт” у Италији за песму ,,Мој свет” што ме чини посебно срећном. Бити песник и радити на њиви, башти, кући, јако је тешко! После свих сеоских послова, остајем до 3 па и 4 сата ујутро да пишем и читам. Живим од пољопривреде као сви око мене – тешко и уз доста напора. Мора да се порани и да се окасни. Време нам није наклоњено, ни небеско ни земаљско. Велики ослонац у свему ми је муж Стојан, али и остали чланови породице, који су се увек трудили да ме замене у послу када сам на некој књижевној вечери или промоцији, каже Светлана која на наше питање: Шта Вас води кроз живот и стваралаштво, одговара:
– Љубав моје породице и Бога. Захвална сам Богу на дару који ми је пружио, молим се постом и понизно вршим духовне молитве. Бог ми је створио руке за миловање, рад у кући, на пољу и да могу да се прекрстим у свакој прилици. Да могу да помилујем своје унучиће Марка, Анђелу, Јелену и Димитрија. Моја је рука храпава од рада, али поштена и из ње сија љубав.
Ова успешна пољопривредница и песникиња остварила је део својих снова. О оним другим, неоствареним још машта.
– У себи носим велику жељу да неко од унучића настави мој књижевни пут, открива нам на растанку.
Влада Винкић