Наша саговорница за собом има небројено осмишљених и реализованих позоришних костима, али и рад на илустрацији књига и часописа, међу којима издваја насловнице за књиге „Зекини снови“, „Доброту треба учити и умети дати“, „Сакупљач душа“, часопис „Браничево“… Ту су и самосталне изложбе у Игалу, Панчеву, Зрењанину и Пожаревцу, бројна колективна излагања на којима су уз ликовне представљени и њени костими, док је редовни учесник више од петнаест ликовних колонија како у земљи, тако и иностранству. У њене руке стигле су заслужене награде за сценографију представе „Торта са пет спратова” са Фестивала за децу у Београду и награда за костим на „ДОПС“-у у Јагодини.
Тина Лепосавић рођена је у Пожаревцу у породици Душана и Радице, које је стицај судбине прерано одвео у други свет.
– До мог поласка у школу живели смо надомак Пожаревца, у Трњану код баба Селе и деда Богета, тако да је детињство на селу у мени оставило дубок траг, љубав ка природи али и уметности. Наиме, са сестром Нином време сам проводила цртајући и играјући се позоришта. Смишљале смо ликове и преносиле их, како на папир тако и на импровизовану позорницу. Доласком у Пожаревац и поласком у школу, моја интересовања нису јењавала и морам да признам како сам више волела да цртам него да учим, прича наша саговорница.
Таленат примећују њени наставници у Основној школи „Доситеј Обрадовић“, а један од њих је сликар Павле Миладиновић, наставник ликовног који јој даје прва стучна усмерења.
– У то време на телевизији је емитована емисија о Уметничкој школи у Београду и ја сам пожелела да будем међу штафелајима, бојама и платнима. Но, постојало је још нешто што је сестру и мене вукло: често смо гледале снимке модних ревија и уживале у креацијама, док сам неретко и сама преносила на папир своје идеје из ове области. Велику подршку пружила ми је мама Радица која је, верујући у мене, омогућила да се привремено преселим у Ниш, код рођака и тамо упишем средњу уметничку школу коју Пожаревац није имао, сећа се Тина.
Средња уметничка школа „Ђорђе Крстић“ у Нишу, где је завршила дизајн текстила била је сјајна основа за одсек костимографије на Академији примењених уметности у Београду, коју уписује као трећа на списку примљених кандидата.
– Студирајући, радила сам као асистент костимографа на неколико представа, међу којима бих истакла балетску „Доктор Џекил и мистер Хајд“. Рад на њој било је моје прво велико искуство у оквиру костимографије, посебно због прилике да будем асистент познатој српској и југословенској костимографкињи Божани Јовановић, а тај период био је прилика да се усавршавам као асистент костимографа у националном театру, Народном позоришту Београд, говори Тина истичући и рад у алтернативним позориштима, највише на костимима за представе у Позоришту АКУД „Крсманац” .
Драгоцено искуство за време студија Тина стиче уз луткара Тихомира Мацковића-Мацка са ким је сарађивала у изради лутака и маски, као и студентима режије на Факултету драмских уметности у Београду, радећи костиме за дипломске представе. Током студија ради на неколико предства Центра за културу у Пожаревцу, а од маја 2012. године, до када је имала статус самосталног уметника УЛУПУДС-а, као костимограф постаје члан ове куће.
– Прво што сам у Пожаревцу радила били су костими за тадашњу школу глуме Живославке Цице Дамњановић. Данас, сам уз костимографију задужена за организацију изложби, шминку глумаца, израду маски. Такође, радо сарађујем са школама и вртићима за чије потребе радим костиме. Рад на костиму почиње оног тренутка када добијем текст, следи разговор са редитељем, израда скица, усвајање идејних решења, одабир материјала, разговор са кројачима, шивење костима… Процес рада је динамичан и занимљив, јер се увек раде раличита дела и епохе, говори Тина.
ЧЕТКИЦА КАО ЛЕК
У слободно време наша саговорница кроз бројне пројекте сарађује са Омладином ЈАЗАС-а Пожаревац, Удружењем „Арт Хуб“, НВО „АРТ Дистрикт“, док ни једног тренутка не запоставља сликарство, које реализује кроз чланство у Удружењу „Ђура Јакшић“:
– То је област која ме посебно испуњава и у односу на костимографију која је тимски рад, сликање ми омогућава да изразим своје најдубље емоције, оно што ме окружује и чини моје схватање света и стварности. Са четкицом у руци доживљавам прочишћење сопствене душе, то је за мене лек. Увек када ми је било тешко, платно и боје били су ми спас, а процес стварања за мене вид утехе, тада се све чини могуће и изгледа смислено.
Посебну подршку у стваралаштву Тина има од најближих, а то су баба Јованка – Села и до недавно, деда Богољуб Живковић кога су у граду знали као „Деда Боге“. Тинин момак Саша Стојановић Чаки као бубњар добро разуме динамику, процес стварања и пробе до касних ноћних сати и такође подржава њен уметнички рад.
– Верујем да је сваки човек надарен за неку врсту стваралштва и да не сме одустати од себе и талента који му је дат, било да је то уметност или нешто друго. Никад није касно да човек открије скривене таленте и могућности. Мислим да срећа лежи у тренутку када своју идеју спроведемо у дело, када она више није наша већ свачија, а најлепше када се неко препозна у томе што стварамо и дели радост оним што је уметник креирао, насликао, створио….
Влада Винкић