Животна прича o породици Гајић из Пожаревца, кроз медије је много пута препричавана, људи су их кроз новинске чланке, репортаже на порталима и телевизијама до сада добро упознали. Брачни пар Гајић је пуних једанаест година чекао на свој пород. А онда су уместо једног детета добили тројке међу којима и бебу са Дауновим синдромом. 

-О овоме смо сазнали такорећи на време, имали смо довољно времена да се суочимо са сазнањем да ће поред два детета, бити рођено и треће са Дауновим синдромом. Тригемина трудноћа је ризична. Ризик је постојао, али то није умањило моју радост у ишчекивању наших беба, које су данас одрасли тринаестогодишњаци. У породици Гајић поред тате Драгише и маме Невенке су још и  Исидора, Огњен и Вук. Рођени су истог дана, 25. јуна 2008. године. Од тада, супруг и ја почињемо да живимо прави породични живот, истиче мајка Невенка Гајић и додаје:

-Вук је име добио по жељи моје сестре близнакиње. Царски рез је обављен пуна два месеца раније, тачније у 32. недељи трудноће, али се Вук родио врло виталан и борбен. Дефинитивно да име човеку даје одређене карактерне особине, или можда живот бира име детету. Осим Вука, ту су и Исидора која је принцеза наше породице и Огњен, наша жишка, пламен који гори, велика подршка брату и сестри, спона у нашој породици, наш камен темељац и лично мој ослонац, каже Невенка. 

Рођење Вука за породицу Гајић није представљало оптерећење. Како каже Hевенка: „Више пута смо кроз разговор рекли: Добили смо дете, као и свако друго… Живот нам је можда подарио један изазов више и затражио од нас да мало више снаге уложимо у одгајање наше деце“. 

Даунов синдром није болест

          Веома је важна ствар да се на Даунов синдром не гледа као на болест. С медицинске тачке гледишта особе рођене са овим синдромом имају промену на 21. пару хромозома где уместо два имају три хромозона. Тај хромозом вишка прави проблеме са којима се они срећу у животу. 

          У Србији нема прецизних података о броју особа са Дуновим синдромом. Процене су да их је између три и пет хиљада, док се на светском нивоу претпоставља да је свака шеста трудноћа са Дауновим синдромом. 

         За дете са Дауновим синдромом кажу да је другачије, и када се родитељи сусретну са тим различитостима тада им је психолошка подршка веома важна како би научили шта им све стоји на располагању код  подизање деце, њиховог образовање и васпитање. Оно што се предузме до пете године старости, углавном одређује даљи живот те деце. 

ВЕЛИКИ СУ РОДИТЕЉСКИ КАПАЦИТЕТИ

    Невенка Гајић

Мајка тројки поносно истиче да су Вук, Исидора и Огњен три цвета у букету који је добила породица Гајић. Њиховим рођењем, како каже, нису на добитку само они, већ и породица Радовановић, односно Невенкини родитељи и фамилија Вићић, породица њене рођене сестре, која има сина Александра старог 23 године и у коме њена деца виде узор и у свему га копирају. 

-Вук је дете са Даун синдромом. Па шта, живот му није угрожен, досадашњи изазови били су мање – више овакви или онакви, ми смо их превазилазили и даље их превазилазимо уз помоћ сјајних људи који нам помажу. Хвала свима који су ту за нас, претпостављам да ће бити и убудуће. Као и код остале деце и у случају Вуковог одрастања сусретаћемо се са новим задацима. Кроз одрастање ове деце ми уствари будимо родитељске капацитете и сагледавамо колико далеко можемо да досегнемо. Радујем се сваком новом изазову, јер видим да те захтеве могу и можемо да пратимо. Докле год је тако, ми смо као родитељи срећни. Али, постоје неки други страхови у нама. Шта када наши потенцијали буду ослабили, нестали? Ко ће дати подршку једном Вуку, једној Јовани, Милени, Владимиру, Ивици, Стефану, Андреју, Андрији, малој Јоки, деци која су део нашег Удружења за помоћ особама са Л – даун синдромом „Осми дан“.  

Успешни и прихваћени

       Млади људи са Дауновим синдромом широм света доказали су да су успешни у многим областима. За њих су многа врата отворена све док имају разумевање и подршку породице и друштвене заједнице. Хиљаде људи који имају Даунов синдром живе нормалним животом. Развој инклузивног образовања у Србији помаже да се деца са Дауновим синдромом боље прихвате у друштву и да им се омогуће подједнаки услови. 

ЛАКШЕ УЗ ПЕДАГОШКОГ АСИСТЕНТА 

         Вук је вољено дете у својој породици, вољен од родитеља, од сестре и брата. Има велику подршку у Основној школи „Краљ Александар Први“ у Пожаревцу коју похађа. 

-За целу климу у школи заслужна је учитељица Јасмина Копривица која је Вука прихватила у разред, не као дете са сметњама у развоју, већ као малог човека кога треба оспособити за даље школовање. Она је свој посао обавила беспрекорно и довела Вука до петог разреда. А почетак је, признајем био стресан јер смо се сусрели са великом непознаницом. Међутим, кад имате добре људе око себе, школске другове какве има Вук, сарађујете са колективом школе као што је овај у ОШ „Краљ Александар Први“, све је прошло безболно. Вук је сада кренуо у седми разред. Време брзо пролази, његово школовање одвија се у склопу индивидуалног система образовања који ова установа имплементира. Вук функционише јако добро јер му је Удружење омогућило помоћ педагошког асистента који ради са њим. Као родитељ детета са сметњом у развоју које се налази у инклузивном образовању, апелујем на друштвену заједницу да препозна потребу и значај педагошких асистената и да омогући упосленост већег броја тих стручњака на нивоу једне школе. Најбољи су резултати када је тај однос један на један, рекла нам је на крају разговора Невенка Гајић.

Чиста љубав 

        Од деце са Дауновим синдромом може се много тога доброг и лепог научити. Они су пре свега веома скромни када су у питању разноразни захтеви. Нека испитивања су показали да су деца без овог синдрома за Нову годину од Деда Мраза прижељкивала да им донесе ауто или мотор, а малишани са Дауновим синдромом тражили су, гумицу и бојанке. Иначе, деца са Дауновим синдромом су весела, у својој околини шире топлину, радо се смеју, воле да се грле, њихова љубав је искрена и чиста, они не варају…

М. П.

Share.

Comments are closed.

Skip to content