…или сећање уз кафу и кафе куварицу коју одбегли лав још није појео
Побегне лав и зоолошког врта и сакрије се у једно повеће предузеће. Првог дана поједе једног службеника-ништа. Нико није приметио. Сладио се тако цар свих животиња неколико дана, сваког дана са по једним службеником, и даље нико није ништа примећивао. Када је петог дана појео и кафе куварицу, подиже се голема фрка…
Као у овом вицу, ни новинске куће не могу без кафе куварице без обзира што ни лавови више нису оно што су били.
Кафе куварица је саставни део редакције, готово и да нема фиксирано радно време. Све види, све чује, све зна, понекад и више него што треба. Са свима је у добрим односима по чему се драстично разликује од новинара, ту је кад год затреба. Таква је била и тетка Рада из старе редакције, слична и Драгица, мада често дрчна, па тетка Мица чији сам партијски секретар био. До одласка у пензију „држала је везу“ за садашњу Мицу. Толико о њима са којима сам се увек радо дружио.
ДАН ПОСЛЕ (ПРЕ)ЛОМА
Прикладно октобарско јутро на печанском Дунавцу осамдесет и неке. Ромиња јесења киша, цврчи кобасица, љута, српска, подстиче загаслу ватру у врбовом забрану. Дувански дим ствара измаглицу, погледом као по договору, пратимо лелујави пад увелог врбовог листића. Неколико метара ниже звончићи на врховима пецарошких штапова полудели, као прапорци. Штука гризе ко луда, међутим, ништа не може да поремети наш мир.
Из штампе је изашао још један број Реч народа, одлажемо лудницу за неколико дана, он фото-репортер и ја технички уредник. Добар смо тим били он, Мића Јулка, заједнички шеф Предраг Радовановић и ја. Знали смо да се приликом прелома новина сваког петка закрвимо али никад се нисмо вређали. Волели смо те новине свако на свој начин, „умивали“ свако број са новим жаром. Преломили смо до овог 20. јануара 1995. преко хиљаду бројева, али богме преломисмо се и ми.
Нас тројица једна радна јединица. Ми подређени вазда опозиција ко рогови у врећи. Много смо љутили и нервирали шефа, а још више тадашњег директора Богдана Живановића. Неки тада нови клинци (нпр. Миле брада) живели су у убеђењу да су баш они измислили. Директор Богдан кад год је хтео да да на Збору радника провуче неку важну одлуку редовно нас је слао на терен. Кола, дневнице, теме по избору. Милина. Нама задовољство, њему одлуке.
А када је Јулка у питању правио је тај вазда глупости, увесељавао редакцију али и целу чаршију. Знате ону причу о деди и унуку са тужним крајем? Остао Јулка без пара, али не и без идеје. Са списком у руци и сузама у очима објави он редакцији тужну вест о смрти деда Тибе , тада још увек живахног новинара-пензионера. Нико није жалио паре, (чак ни они најокорелији) за куповину венца, односно, како се касније испоставило, за помен деда Тиби који је одржан у „Чикошу“. Сретне ме сутрадан у Костолцу деда Тиба, љут ко рис, дрхти му брада. Правдам се, није ми било пријатно.
-Слушај ти синовац да кажеш оној будали да сам много љут. Попио толике паре у кафани, а да ме није ни звао на парастос!
Такав је био Ратибор Новаковић Тиба. Имао је и он својих бисера док је радио у нашим новинама. Дође једног дана у редакцију код уредника Предрага, а овај ми каже: -Иди Тибо, шикај (израз за рад). Деди није требало два пута да се каже, оде са друштвом у оближњу „Авалу“ и добро се ушика.
П.С.: Има још тога али се плашим да ми Крца, шеф комерцијале не пошаље фактуру за „проширено информисање“.
Миодраг КУЗМАНОВИЋ