Минула позоришна сезона била је за театре Пожаревца и Костолца више него успешна, док је Наташа Роквић, глумица аматер за нијансу била испред драгих колега, без чије сарадње и подршке на сцени, како каже, признања можда и не би било.
Са доделе награда на ФЕДРАС-у
За релативно кратко време таленат наше саговорнице привукао је пажњу еминентних стручњака из области глуме, тако да су њене креације постале запажене и награђене. Међу бројним признањима којима се окитила истичу се она за најбољу глумицу Међународног фестивала „Таковске цвети” у Горњем Милановцу 2019, награда „Мартинових дана” у Богатићу 2019, потом Признање фестивала „Фапор” у Лесковцу 2019. и лауреат за најбоље глумачко остварење Федраса 2019. Поменуте награде припале су јој за креацију Каролине Нојбер у истоименом комаду.
Но, било би неправедно изоставили најбољу женску епизодну улогу Фестивала у Лозници за „Чудо у Шаргану“, као и признања за најбољу глумица фестивала „МАПС“ у Деспотовцу, Богатићу и недавно у Лесковцу. Глумица вечери била је на Републичком фестивалу у Кули 2019. и Миливојевом штапу и шеширу ове године. Наташи су поменуте награде припалe у оквиру Позоришта “Castellum” Костолац и „Миливије Живановић Пожаревац.
Наташа је рођена је у Прибоју где је одрастала уз мајку Славица, оца Милана и сестру Татјану.
Иако сам до завршетка Гимназије живела у граду на Лиму, лета сам проводила уз Дунав, у Костолцу, где су ми живели баба и деда. Детињство сам проводила безбрижно, у здравој породици, уз много игре и дружења и посебну носталгију осећам кроз призму поређења са данашњим детињствима која изгледају другачије, уз превише екрана, прича Наташа додајући да се из времена одрастања најрадије сећа управо летњих распуста проведених у Костолцу.
Као девојчицу, никада ме нису интересовале лутке, већ сам волела да склапам фигуре од коцкица, играла сам се слагалицама и боцкалицама, волела сам сама да стварам.
Током основне школе, нити као гимназијалка није показивала интересовање за глуму, већ се усмерава на математику и стране језике.
У време студија добила сам сина Филипа, тако да ни у том периоду није било времена за додатне активности. Љубав према глуми у мени је заискрила касније, у тридесетим годинама.
ПОЗОРИШНА ПОРОДИЦА
У свету глуме Наташа се обрела мање-више случајно, а потом се читавим бићем заљубила у позориште.
Обично деца наследе родитеље у таквим активностима, а код мене је било супротно. Наиме, у позоришту се најпре нашао мој син Филип, па тек онда ја. Прва улога била улога је Анке у Госпођи министарки, у режији Маге Милановића, а ја сам се на сцени нашла по позиву Ненада Деспотовића, једног од оснивача позоришта „Castellum” и колегинице Весне Љубисављевић. У Министарки смо Филип и ја играли заједно, али су га дечачке године повукле у друге воде, а мени позориште постаје неизоставан део живота. У Кастелуму су уследиле „Жене у црвеном”, „Покондирена тиква” , „Хамлет у селу Мрдуша Доња”, „Каролина Нојбер”, али и пар дечијих представа.
РАДОСТ СТВАРАЊА
Свакако да аматеризам захтева баланс, те Наташа говори и о овом сегменту, али и зашто, као посебан таленат, није уписала глуму:
Као код свих глумаца аматера, баланс између редовног посла, обавеза и овог хобија који тражи време и енергију, успева уз велику љубав, ентузијазам и подршку породице. Нисам никада имала идеју да упишем глуму и не жалим што нисам. Задовољна сам аматеризмом и мислим да има своје предности у односу на глуму као професију. Јесте лепо радити и живети од посла који волиш, али мислим да ми, аматери, имамо другу врсту бенефита. Код нас постоји посебна радост стварања, а поврх свега ту су пријатељства која развијамо у оквиру наших „позоришних породица”, додаје Наташа.
Њено матично позориште је „Castellum” у Костолцу, у коме је уз глуму задужена за организацију, у чему јој помаже Дејан Милошевић. Наглашава сјајну сарадњу са Позориштем „Миливоје Живановић” Пожаревац, како при размени глумаца тако и у сваком другом погледу и ангажовање колеге Бојана Николића, који води театар улажући огромну енегрију, труд и таленат.
Када је о Кастелуму реч, редитељску палицу пет сезона успешно држи Фуад Табучић уз кога, из представе у представу, сазрева позориште и ми као појединци. Истичем његов допринос у свим заједничким наградама нашег позоришта. Своје личне успехе сматрам неодвојивим од комплетног ансамбла и наравно Табучића, којем дугујем захвалност на усмеравању и упорном учитељском раду, без кога нема успеха, прича наша саговорница.
Наташа Роквић живи у Костолцу, где ради као агент продаје. Каже да јој иде од руке уклапање професионалних и аматерских обавеза, док слободне сате проводи уз сликарско платно и кичицу. Ипак, глума је на пиједесталу његог интересовања и жали за недовољним бројем младих људи у публици:
– Чини се да је мало младих заинтересовано за бављење позориштем. Требало би више да их буде у публици. Ипак, дигитална ера и поплава неукуса учинили су своје. Осећам да генерално понестаје духа међу младим генерацијама, превише фокуса на екране, мало размене живе енергије и емоција. Мишљења сам да је позориште здраво за дух, за све који у њему учествују, било из публике или са дасака које живот значе.
Иако сам до завршетка Гимназије живела у граду на Лиму, лета сам проводила уз Дунав, у Костолцу, где су ми живели баба и деда. Детињство сам проводила безбрижно, у здравој породици, уз много игре и дружења и посебну носталгију осећам кроз призму поређења са данашњим детињствима која изгледају другачије, уз превише екрана, прича Наташа додајући да се из времена одрастања најрадије сећа управо летњих распуста проведених у Костолцу.