Несумњиво је да би међу Пожаревљане који су оставили траг на више поља ангажовања неизоставно требало сврстати и Војислава Марковића. Војче, како га већина суграђана зна, највише трага оставио је у просвети, где је професионалну каријеру започео 1975. године као учитељ у Основној школи „Вељко Дугошевић“ Пожаревац, а окончао одласком у пензију пре четири године као директор Школе „Божидар Димитријевић Козица“ Брадарац. Као спортиста велики успех исказао је као фудбалер, а доцније и као тренер, док је велику дозу ентузијазма уложио у рад са младим генерацијама спортиста. Труд, рад и ангажовање овом успешном човеку донели су бројна признања, међу којима и веома висока, чиме је само потврђено да је његово животно опредељење усмерено у неколико праваца, запажено и са великом мером подстицајно за свакога ко се буде одлучио да крене сличном стазом.
– Рођен сам 19. маја 1946. године у Петки у породици Светислава, агронома и Радмиле, која је радила у трговини. Прва четири разреда завршио сам у школи „Вук Караџић“ после чега цела генерација прелази у ОШ „ Доситеј Обрадовић“. Из тог доба остале су лепе успомене и сећања на сјајне другове: Петра Црнобрња, др Петра Стануцевића, др Зорицу Алексић (Бојовић), Бобана Бркића, др Мицу Илића… Радо се сећам и наставника Бранка Седлића који нас је усмеравао ка спорту, као и Гише Митровића легендарног наставника историје. То су били дани безбрижости и среће: радовали смо се парчету хлеба премазаног машћу и алевом паприком и играли се од јутра до мрака, говори Марковић и наставља:
-Потом сам уписао пожаревачку Учитељску школу која је трајала 5 година и била баш занатска школа. Изнедрила је квалитетне просвете раднике о којима се и данас говори. Просветни радници су тада били носиоци свих друштвених, културних и спортских збивања јер су углавном живели у срединама у којима су радили. Уз учење, сваки слободан дан користили смо за бављење спортом на чувеном Стадиону малих спортова који је увек био препун, што је мене довело у Фудбалски клуб „Млади радик“. Генерација са којом сам играо у пионирима и омладинцима била је успешна и чинили су је Пипика, Ратко Николић, Бранко Динчић, Влада Стојановић, Горан Ивановић, што нас је за кратко време увело у први тим где су наступале легенде пожаревачког фудбала: Зоран Глишић, Акица Ђорђевић, др Драшко Перић, Миланче Рајковић…, сећа се Војислав Војче Марковић, који је једно време успешно бранио и боје пожаревачког „Железничара“
РАД У ПРОСВЕТИ
Након само три године од запослења у школи „Вељко Дугошевић“, Марковић постаје помоћник директора, а првог дана 1995. када именован је за директора Школе „Милош Савић“ у Лучици са одељењима у Пругову и Пољани где до пуног изражаја долазе његове организационе способности. Како је стара зграда школе у Лучици због лошег стања била пред затварањем, Марковић покреће иницијатову о изградњи и адаптацији , те бива изграђена нова школска зграда. Визија о развојној перспективи школе у којој је радио наставља се у Пругову и Пољани.
– У Пругову смо адаптирали урушену зграду школе, урадили фасаду, кров, ентеријер и уведели парно грејање. Уз помоћ ученика и родитеља засађен је предиван парк који је добио прву награду за најлепше уређено школско двориште у Браничевском округу. У Пољани је урађен комплетан екстеријер и ентеријер као и кров школе, спортски терени у дворишту. Морам да нагласим да је све одрађено проистекло је из одличне сарадње школе са друштвеном заједницом, родитељима и мештанима села, који су понели велики терет. Све уложено, уложено је за будуће генерације, прича нам Војислав.
Упоредо са радом на побољшању услова, Марковић се ангажује на осавремењавању наставног процеса увођењем нове наставне технологије и стручном усавршавању кадров, а због односа према раду и постигнутим резултатима и данас је изузетно цењен међу мештанима ова три села.
Имајући у виду да је локална заједница препознала све квалитете, ентузијазам и упорност Војислава Марковића, 2006. година бива именован за директора Основне школе „Божидар Димитријевић Козица“ у Брадарцу, где наставља своју мисију. Са сарадницима ради на одржавању објеката у свих 12 насеља које обухвата ова школа, осавремењавању наставе, едукацији наставног особља, успостављању добрих међуљудских односа како у колективу, тако и са друштвеном средином и локалном заједницом.
УСПЕСИ У СПОРТУ
Уложена енергија и ангажовање у области образовања нису спречили Марковића да прихвати низ других обавеза. Једно време био је потпредседник КПЗ Пожаревац, председник Друштва учитеља Пожаревца, али ни у једном тренутку није запоставио своју прву љубав, спорт.
– Имајући у виду да сам својевемено стекао и диплому фудбалског тренера, слободне тренутке са задовољством сам посветио тренинзима фудбалера Напретка из Пољане, пожаревачког Железничара, клубова „Шапине“, „Полет“ из Александровца, „Морава“ из Пругова, лучичке „Слоге“, „Раброва“, Омладинског тима „Младог радника“, Обилића из Живице, Бубушинца и Инона, вели Марковић који је са овим клубовима освојио 15 првих места и 4 купа и на основу постигнутих резултата сматра се најтрофејнијим тренером у ОФС Пожаревац.
Наравно да не треба заборавити Марковићево ангажовање у организацији Лиге у малом фудбалу за ученике основних и Лиге великог фудбала за ученике средњих школа, Балканик-Премијер лиге у малом фудбалу за ученике основних школа, Лиге основних школа у малом фудбалу за Браничевски округ и многе друге, али и иницијативу сарадње са Фудбалским савезом града Јањина из Грчке.
-Сада када сам у заслуженој пензији, уживам у прелепом дворишту и кругу своје породице, са супругом Љубинком и синовима Данијелом и Николом. Ту су често и моји некадашњи пословни и спортски пријатељи са којима кроз причу „чешљамо“ минула времена и догађаје. Посебно задовољство представљају редовни сусрети са члановима Актива директора са којима сам радио: Драгославом Вучковићем, Драгославом Миловановићем, Радетом Михајловићем, Тихомиром Јовановићем, Мирославом Јовановићем, Љубишом Митићем и Зораном Марићем. То је прилика да, сећајући се свега што је урађено и оставило позитиван траг у просвети на овим просторима, дођемо до нових идеја и иницијатива и на неки начим дамо подстрек младим колегама којима изазови тек предстоје. Без изазова нема напретка, закључује Војислав Војче Марковић.
Влада Винкић