Без обзира на импозантно музичко стваралаштво хармоникаша и композитора Драгише Рајковића Ћолета, као и његов таленат и свестраност у музичком изражавању, може се рећи да је читаву естрадну каријеру био човек из сенке. Његову музичку даровитост и естрадну судбину многи познаваоци и љубитељи народне музике упоређују на естрадним путем Велибора Стојановића Џоге, јер је пуне три деценије свирао као друга хармоника у оркестру Мирослава Стефановића Росе. Уз композиторски рад, у тонском студију „Диск Тон” Мише Стојићевића, аранжирао је, програмирао, продуцирао и свирао хармонику на стотине музичких издања популарних певача и у сваком погледу био десна рука легендарном композитору Миши Стојићевићу. 
Овај омиљени музички стваралац, баш као и Велибор Стојановић Џога, имао је ретку привилегију да је могао да сарађује са свима и да су колеге инструменталисти и певачи обожавали да са њим раде, било на свадбама или другим весељима или у тонским студијима када им је Драгиша компоновао, аранжирао, продуцирао и снимао музичке нумере. Због изузетног теланта, мирноће, прилагодљивости и духовитости, многи познати певачи и инструменталисти се радо сећају сарадње са њим, као и анегдота са наступа и снимања у студију, по чему је Драгиша препознатљив.
ХИТОВИ ИЗ ДРУГОГ ПЛАНА
Оно што је важније, Драгиша Рајковић Ћоле је многим популарним певачима компоновао и аранжирао велики број песама, које су са „задршком“ постале хитови народне музике. Драгану Пантићу Смедеревцу је компоновао „Живот без проблема“ и једну од најуспешнијих песама „Где си тугу оставила?“. Јоци Стевановићу је компоновао песму која му је постала лична карта у каријери „Kњига судбине“. Славици Микшић је написао веома успешне песме у њеном маниру „Ако влајну љубиш“, „Људима сам веровала“, „Ој, свекрво, свекрвице“ и „Жишка“.
Мало се зна да је Драгиша Рајковић Ћоле заједно са Зораном Влајићем, Гордани Стојићевић Јанковић аранжирао и одсвирао већину песама на антологијском албуму на којем су снимљене песме: „Пала ћуприја“, „Пусти ме да нађем срцу лек“, „Загрли ме и опрости“, „Не исправљај криве Дрине“, „Црна кафа“ и „Шта ће бити биће“. Све ове песме нису оствариле велике тираже, нити су постале хитови одмах по објављивању, али се по ко зна који пут показало да је време најбољи судија и да праве музичке вредности кад-тад буду препознате и прихваћене од народа.
Захваљујући његовој песми „Љутиће се Морава“ Раде Бикињац је освојио прву награду на некада престижном фестивалу „Млава пева“ у Великом Лаолу, а Дејан Димитријевић друго место са песмом „Успела си да ме смириш“, на истом фестивалу неколико година касније. Јагодински бенд „Слатки снови“ су од Драгише добили све успешне песме „Завичајна зора“ и „На ушћу реке две“. Миодрагу Јаковљевићу Јаки је аранжирао комплетан музички албум “Стижанин”, који је био један од најзапаженијих у каријери овог певача. Миливоју Матејевићу Грому је урадио аранжмане за два албума, као и песму која га је прославила „То што говоре…” Аранжирао је песме Миливоју Ђуришићу, Миланчету Радосављевићу, Радиши Ранковићу Дили и још неким познатим певачима, али слава је припала композиторима и певачима. На недавно одржаном Сабору народне музике, који је одржан крајем 2020. године и који је наставио традицију некада чувеног Београдског сабора, Биљана Прокић је са његовом песмом “Није моје име Јелена” имала веома успешан наступ. Kомпоновао је, аранжирао, продуцирао и снимио више од стотину песама познатим и мање познатим певачима у тада реномираном тонском студију Томе Милаковића у Београду, „Kристали” у Зајечару, а највише у „Југодиск” и „Диск Тон” Мише Стојићевића у Пожаревцу.
Казна због хармонике
Драгиша Рајковић Ћоле је рођен 26. октобра 1961. године у стишком селу Баре, у сиромашној породици мајке Живадинке и оца Христивоја, који се после развода одселио, а мали Драгиша остао да живи са мајком, баком и деком. Музику је заволео од малих ногу, а склоност према хармоници је показивао све више на разне начине. У трећем разреду је од учитељице због превелике љубави према овом инструменту добио укор и смањење оцене из владања.
-На часу сам уместо да пратим наставу, од два листа из свеске направио хармонику. Учитељици то није промакло, јер је приметила да нешто кријем у клупи, а онда ми одузела импровизовани инструмент. Кажњен сам смањењем оцене. То ме није поколебало у жељи да дођем до праве хармонике и већ у седмом разреду основне школе, уз помоћ Мирослава Стефановића Росе, који ме је увео у прве тајне овог чаробног инструмента, свирао сам на фолклорним наступима. На даље усавршавање и музичко описмењавање Роса ме шаље код познатог професора хармонике Синише Животића, сина чувеног Витомира Животића, каже Драгиша и наставља:
– Памтим да сам први бакшиш зарадио у седамнаестој години, када сам са оркестром Јовице Милошевића свирао игранку у Kасидолу, а зарађени бакшиш поклонио мајци Живадинки да купи себи зимски капут.
ЗАСЛУЖИО ЈЕ МНОГО ВИШЕ
У богатој естрадној каријери снимио је двадесетак народних кола која су објављена на носачима звука. Први ЦД и касету је снимио са Мирославом Стефановићем Росом, са којим је свирао и снимао пуне три деценије од 1983. до 2013. године. Године 1990. ПГП РТБ му је објавио соло албум са осам лепих народних кола, које је снимио у студију Томице Миљића и са којима се Драгиша Рајковић Ћоле љубитељима народне музике представио у правом светлу и постао веома цењено име на естради. „Шпиц коло”, „Миланово коло”, „Пекарско коло” и још неке инструменталне нумере су показале сву раскош и таленат младог Рајковића. Уместо да настави да гради соло каријеру, приклонио се тада веома популарном оркестру Мирослава Стефановића Росе, са којим је имао посла преко главе и са којим је успешно сарађивао пуне три деценије. Природна прилагодљивост и способност да се лако уклапа са другим оркестрима, омогућила му је повремену сарадњу и са оркестрима Мише Стојићевића, Жице Марковића, Гордана Ташића и другима. Са Росиним оркестром није прекидао сарадњу, све док овај цењени хармоникаш није 2013. године престао да свира, а Драгиша преузео вођење оркестра. Kасније је оркестар препустио Росином сину Владану Стефановићу који и даље наступа под именом „Стиг”.
Драгиша посебну истиче сарадњу са композиторима Радетом Kрстићем и Томицом Миљићем. Наступао је и са Мирољубом Аранђеловићем Kемишом и Мирком Kодићем са којима је изградио леп колегијалан и пријатељски однос.
-Све су то велики уметници и једноставни људи. Била је велика привилегија сарађивати са њима. Исто тако ми је драго што су са нама радо наступали многи популарни певачи. Тешко да их се могу сетити свих, али сам са многима остао у пријатељским односима, као што су Злата Петровић, Зорица Марковић, Снежана Бабић Снеки, Миланче Радосављевић, Славица Микшић, Раде Јоровић и многи други – каже Драгиша.
Појавом ове пошасти под именом корона вирус и престанком окупљања, естрадна делатност је букавално престала да постоји, њени посленици су морали да се сналазе и траже било какво ухлебљење. Драгиша је имао срећу да се запосли као возач лаких камиона у реномираној фирми Бауwесен, која има представништво у Пожаревцу, а у слободном времену у свом мини студију компонује и пише аранжмане за песме, које ће једног дана отпевати популарни певачи и нада се постати хитови народне музике. Подстрек му дају предходни композиторски успеси, као и последњи који је постигла његова песма „Није моје име Јелена”, која је од приспелих 450 композиција примљена на конкурсу и 21. децембра 2020. године изведена на фестивалу “Сабор народне музике”. Извођење ове композиције је поверено талентованој Биљни Прокић, која је имала запажен наступ, што се могло видети у директоном преносу на првом програму Радио телевизија Србије.
Драгиша је у срећном браку са Јасном већ 36 година, а њихова деца кћи Kатарина и син Милан, иако су имали талента, нису кренули очевим стопама. Иако је Милан желео да свира хармонику, отац Драгиша га у томе није подржао, већ је желео да му деца заврше школе како би имали сигурније занимање. У међувремену Kатарина и Милан су засновали своје породице и поносни деда Драгиша и бака Јасна имају троје унучади. Од кћери Kатарине унуку Марту, а од сина Милана Ленку и Лазара, који су њихова највећа радост. За сада је тешко претпоставити да ли ће неко од њих кренути дединим стопама.
ПРИЈАТЕЉ РУБРИКЕ
