На пољима Браничевског округа приводи се крају жетва пшенице, која је у сетвеној структури заузимала површину од 30 000 хектара. Приноси пшенице се крећу од 5-9 тона по хектару сувог зрна у зависности од примењене агротехнике, а просечни принос пшенице је 6,5 t/ha.
Након завршене жетве пшенице пољопривредне произвођаче очекује важна агротехничка мера а то је заоравање или љуштење стрништа. У време жетве пшенице температура ваздуха је често 35 и више степени, а температура земљишта на огољеној парцели достиже не ретко и 70 степени. У таквим условима испаравање влаге из дубљих слојева земљишта је велико. Заоравањем стрништа се прекида капиларитет и чува земљишна влага, затим се постиже уништавање пониклих корова и стварање мрвичасте структуре па је касније лакша и квалитетнија основна обрада земљишта. Дубина љуштења зависи, пре свега од типа и влажности земљишта и количине жетвених остатака и износи 10-15 cm.
Приликом љуштења стрништа требало би унети 7-8 kg азота (најчешће УРЕА) по тони жетвених остатака како би се убрзала минерализација органске материје и спречила азотна депресија. Осим што земљиште обогаћују хумусом, жетвени остаци имају значајне количине минералне материје па се заоравањем у земљиште делимично враћају хранива изнета приносом. Уместо љуштења стрништа може одмах орање на пуну дубину и заоравање потребне количине органских и минералних ђубрива за наредни усев, али не и спаљивање стрништа. Спаљивањем сламе наноси се велика штета ораницама са дуготрајним последицама. Долази до губитка значајне количине органске материје, азота, хумуса и до уништавања корисне микрофлоре у земљишту, чиме се на дужи рок нарушава биолошка равнотежа и агроекосистем. Спаљивање сламе и других биљних остатака неоправдано је не само са агрономског становишта, већ је и веома опасно због могућности ширења ватре и изазивања пожара ширих размера. Зато је и законом забрањено и кажњиво.