Токови стваралаштва у скаду са временом неумитно се мењају, недрећи из дана у дан нове идеје, правце и сегменте. Од тога није имуна ни музика, али се некако чини да је традиционална српска народна музика далеко у запећку комерцијалних остварења и хитова чији рок трајања некада краћи о од самог процеса настанка. На срећу, међу малобројним поклоницима традиционалне музике има и младих људи попут Костолчанке Марије Стојићевић, која се од малих ногу определила да на свој начин очува тековине предака. Почетке везује за чланство у културно уметничким друштвима „Кленовник“ и „Костолац“, док свој сан и таленат убрзо почиње да исказује кроз јавне наступе на Фестивалу народне поезије „Месопотамија” у Београду, Царевчевим данима у Великом Градишту, златиборском фестивалу „Изворске капи”, Данима Дунава у Голупцу, Првом тону у Раковици, као и бројним телевизијским емисијама у пратњи Народног оркестра „Сербиа“ из Петровца на Млави. Њен труд нису заобишле награде и признања. Уз традиционалну народну музику коју ставља у први план, врстан је интерпретатор староградских мелодија, шансона, романси али и арија популарне класичне музике.
ЗОНА ЗАМФИРОВА
Марија је рођена у Пожаревцу, а одрастала у Костолцу, где је уз брата и сестру дане проводила попут многих вршања овог места на Дунаву: игра на улици до касних сати, летњи одласци са родитељима на плажу „Топољар“, спортске активности…
– Као мала волела сам клавир а са шест година исказивала интерсовање за песму. Прекретница се догодила појавом култног домаћег филма „Зона Замфирова“ који ме је опчинио, а певање Биље Крстић одушевило. Као седмогодишњакиња за неколико дана научила сам све њене песме, док сам као фолклорац, уз играчко умеће почела са солистичким вокалним нумерама, сећа се Марија, која се са 14 година учланила у Културно уметничко друштво „Кленовник“, у коме почиње и њена певачка каријера.
– Након извесног периода игре, кореограф Данијел Матић је међу нама тражио некога ко ће наступати као вокални солиста. Након преслушавања, одлучио је да то будем је, тако да сам убрзо почела да учим и припремам изворне мелодије. Наравно да ми није било тешко, јер уз поменуту љубав ка песми, лично сматрам да сам део музичког талента наследила од баке Љубице која је била сјајна певачица, сазнајемо од саговорнице, која у том периоду уписује средњу школу одлучивши се за смер рударства, не одустајући ни тренутка од љубави ка песми и јавним наступима.
– Када је о образовању реч, иако сам након добијене дипломе средње школе доста размишљала о Рударско геолошком факултету и усавршавању у струци, превагнула је моја љубав ка песми. Наиме, како сам тренуто запослена на Површинском копу „Дрмно“ при ЕПС-у, уз добру организацију може се све постићи: ту су наступи, али и музичко образовање. Прошле године уписала сам и Музичку школу „Стеван Мокрањац“ у Пожаревцу, у којој похађам соло певање у класи професорке Љубице Миладиновић. Она ми је сјајан ослонац и на јединствен начин преноси сопствено знање, пружајући ми огромну подршку, говори Марија која гаји жељу да настави овим путем и упише Музичку академију.
МУЗИЧКА ШКОЛА И ОРКЕСТАР „СЕРБИА“
Посебан сегмент Маријиног вокалног стваралаштва су наступи уз јединствени оркестар на овим просторима. Реч је о Народном ансамблу „Сербиа“ који већ петнаест година успешно делује под уметничким руководством маестра Новице Стојимировића, виолинисте и врхунског музичког педагога, негујући врхунску изворну народну музику.
– У Петровац ме је пре четири године одвео колега који је сарађивао и наступао са Сербиом. Тих дана су снимали новогодишње емисије и то је била прилика да ме послуша шеф Оркестра Новица Стојимировић, уважени уметник и победник првог Фестивала „Царевчеви дани”. Након интерпретације неколико песама различитих жанрова, снимила сам песму која је сврстана у Новогодишњи програм и то је био почетак сарадње која и данас успешно траје, вели Марија Стојићевић.
Интересујући се за репертоар и избор мелодија, наша саговорница се у том сегменту консултује са маестром Новицом Стојимировићем и професорком и разредном Љубицом Миладиновић који јој помажу око проналажења песама адекватним њеним вокалним способностима, учењу текстова и интерпретацији која мора да носи и личну ноту извођача не реметећи основе песама.
– Музика којој посвећујем највише времена није ми терет, напротив, али захтева посвећеност, труд, рад и истрајност. У ближој будућности већ постоје планови за поједина телевизијска гостовања, но, највећа жеља ми је да временом начиним трајне снимке за архиву Радио Београда, што сматрам врхунцем стваралаштва сваког вокалног солисте или музичког интерпретатора, прича Марија од које сазнајемо и један нови детаљ:
– Као дете привлачило ме је и књижевно стваралаштво и то се у последње време пробудило у мени. Иако нисам члан ни једног књижевног клуба, одлучила сам да напишем кратку љубавну причу, а спонтаност је повукла да се из ње изнедри роман који ће ускоро угледати светлост дана и, надам се, наћи добар пријем читалаца, сазнајемо од саговорнице која се кратко осврће и на планове:
– Светска пандемија короне већ годину дана оставља негативан утицај на скоро сваку врсту уметности, поготово на музичку, јер су нам онемогућени живи наступи, контакт са публиком, фестивали… Сада сам се фокусирала на посао, музичку школу и поменути роман не запостављајући свакодневне гласовне пробе и одржавање певачке кондиције. Наравно, све ће ово проћи, а ми наставити стазама које смо трасирали, јер се жеље остварују ако верујемо у њих и пре свега – у себе, каже на крају сусрета Марија Стојићевић и као поруку вршњацима цитира речи америчке црначке активисткиње Хариет Табман:
– „Сваки велики сан почиње сањарем. Заувек запамти, у себи имаш снагу, стрпљење, и страст да досегнеш звезде и да промениш свет“.
Влада Винкић