Најемотивнији тренутак недавно одржане Светосавске академије у Пожаревачкој гимназији био је испраћај Марије Вујић, професорке информатике у пензију. Марија Вујић доказ је храбрости, али и подсећање на најплеменитије људске особине и праве животне вредности. У два наврата борила се против опаке болести, рака костију и изашла као победник, са осмехом и живошћу која јој, како сама каже, никада није мањкала.
– Маште, несташлука и живости ми никада није недостајало, била сам једина девојчица која је побеђивала дечаке у игри кликера, прављењу лукова и стрела од канапа и прућа, скоку удаљ, најдужем скоку са скијама или броју узастопних звезда. Као девојчурак сам једина на мору имала привилегију да играм одбојку у тиму домаћих „кртољана“, а против „памидорића“, како су од милоште звали препечене туристе, црвене као ракови. Касније сам била мама која све може, све стиже, воли да мајсторише по кући и дворишту што је, као самохраној мајци, била вештина плус, прича Марија.
У школи је радила пуних осамнаест година, без дана боловања, не рачунајући породиљско одсуство. Како каже, спорадичан и повремен бол у бутини себи је правдала са незгодним доскоцима на одбојци, мањим спортским повредама. А онда 3. априла 2011. се све променило. Након дивног недељног јутра у Београду са њеним вољеним, преостали део дана провела је у пожаревачкој болници.
-Нисам могла да станем на ногу од болова, а могла сам да истрпим баш много. Сутрадан сам на скенеру сазнала да ми је „нешто” појело кости карлице, буквално сам имала рупу од недостатка костију. Био је то тумор, бенигни, али веома агресиван. Након пола године, оперисана сам у Болоњи, на нашим клиникама нису имали решење за мој проблем. Пола године бесомучног трагања за информацијама, позивања клиника широм света, емотивне и психолошке борбе прихватања чињенице да имам то што имам, да се крећем уз помоћ штака, да пуно тога не могу, ја, која сам могла све, сећа се, Марија.
Након што је дошла до најбољег лекара, требало је још обезбедити новац за тако скупу операцију. Почела је продаја свега, од ствари из ормара и ципеларника, преко ташни и накита до аутомобила. Укључили су се родбина, колеге, пријатељи, комшије, јавна предузећа и Град Пожаревац. Али, иницијатива и прве активности продаје старих уџбеника, приредбе у Дому културе, анимирање да јој се помогне, све су самоиницијативно покренули професоркини тадашњи и некадашњи ученици Пожаревачке гимназије и Техничке школе у Костолцу.
– И данас мислим и тврдим да се љубав љубављу враћа и помаже да се успе, да нисам могла да пожелим боље ђаке, колеге и, без икаквог полтронисања, најбољу директорку на свету Данијелу Жуковску. Оперисана сам и добила сам нове кости карлице из банке костију, након четири месеца била у гимназији и држала пресрећна свој час. Месецима сам имала снаге да одржим наставу и потом остатак дана проведем лечећи оток и бол да бих сутрадан све поновила. Након годину дана, била сам буквално она “стара”, која све може. Све време сам осећала љубав својих ближњих, ђака, колега, пријатеља, комшија… Ђаци су ми доносили кући у слободно време, цвеће, чоколадице, ручно прављене торте и порукице подршке написане љубављу на папиру, црвене балоне у облику срца. Колеге су долазиле и шалили смо се, разговарали, патетике није било, то је последње што бих желела. Тада сам суштински схватила да сам једна срећна жена и колико је важна и шта заиста значе реченице „Да смо живи и здрави” и „Воли ближњег свог”. И волела сам свој живот и све у њему као никада до тада.
НОВА БИТКА – НОВА ПОБЕДА
Али, након шест година, нажалост, рак се вратио у промењеном, још опаснијем облику- рак костију. Сада је већ знала шта јој предстоји – операција која никада није у Србији урађена, нити се ради, права борба за живот, за срећу корачања и могућност да, макар физички, има ногу. Срећа у несрећи је непостојање метастаза те је стога операција била хитна.Уследиле су болне биопсије и анализе, исцрпљујућа припрема медицинске документације, продаја буд зашто имовине, аутомобила за који још увек отплаћује кредит, продаја дединог стана, свекрвине викендице, свега у власништву, сем крова над главом. На иницијативу директорке и колектива Пожаревачке гимназије, а уз помоћ осталих школа, ученика, познаника и пријатеља, рођака и општина, јавних и приватних фирми. Некадашњи ђаци, сада млади и зрели људи, они исти од пре шест година, окупили су делегацију и отишли у Београду у Хуманитарну организацију Александра Шапића и тог трена су кренули смс-ови, мале донације од 200 динара које су помогле да сакупим ту недостижну суму новца потребну за операцију и титанијумску протезу карлице.
-Молила сам лекаре у Италији да хируршку биопсију одложимо за 6.јуни, била сам разредна матурантима у Пожаревачкој гимназији и желела сам да прославимо матурантско вече, да им ја поделим дипломе и испратим их на полагање пријемног испита. Веровала сам да ће ме космос сачувати од метастаза до тада, само још који месец. Тако је било. Са завојима око карлице и препоне али и осмехом на лицу, само два дана након биопсије, испратила сам поделом диплома своју пету и последњу генерацију матураната. Баш сам волела свој посао, каже Марија и додаје:
-Најлакше и најсебичније би било дићи руке, рећи „ја немам снаге да се борим”. Ја ћу вам рећи да имате и наћићете је: за себе, за свог ближњег, за пријатеља, за комшију… Лежала сам и лебдела између јаве и сна, отекла до непрепознатљивости са забодених четрнаест браунила а због три игле у врату нисам могла да говорим, буквално сам корачала овим и „оним” светом, враћали су ме електро – шоковима и реанимацијама и сваког пута се сећам имагинарног филма који сам гледала: прво насмејано лице моје ћерке и моје сјајне звездице са венчићем уплетених расцветалих маслачака око главе, затим другог супруга и најбољег човека кога сам икада упознала, видела сам како ми он са трибина Колосеума подиже прст док сам ја у арени поразила противника, гладијатора Рака. Гледала сам и свог љубимца, малог чупавог шнауцера како му бацам омиљену лоптицу и опет сво троје у круг, они су били моја прва линија одбране, сећа се тешких дана.
Освојила је симпатије медицинског особља, звали су је „супер Сербо”, засмејавали је и певали јој старе италијанске песме са именом Марија. Изјутра у 5 часова добијала би болну терапију уз позоришну представу „Џејмс Бонд“ а сервирка, Филипинка, молила се за њено здравље.
-Држећи је за руку молила сам се и ја са њом, ја која нисам побожна и не идем у цркву, тада сам пронашла у себи веру. Никада не бих успела без подршке породице, знам да бих остала непокретна лежећи у кревету као биљка. Али уз бригу најмилијих била бих размаженица да нисам и ја дала све од себе. Учила сам поново да станем на ногу, да је макар милиметар покренем, да коракнем, вриштала сам из свег гласа од болова при покушају да стопалом дотакнем под, борила се са унутрашњом инфекцијом, огромним хематомима, крварењима… Након пола године свакодневног труда устала сам из кревета и стала на своје ноге. И ту сам, на овој прелепој планети, чекам још једно ново пролеће да озелени природу. Рак није ни баук ни непобедив Спартанац, већ болест као и свака друга, против које можете и морате да се борите, а свака позитивна мисао, ваша или оних који вас воле, ближи вас победи. Верујте, опростите другима и тражите у мислима њихов опрост, поручује Марија.
Р.Н.