О трансплантацији органа полемише се на свим нивоима. Питање медицинске етике саставни је део ове тематике. У том смислу неопходно је сагледати и религијске ставове. У оквиру пројекта „Живот на дар“ приближићемо вам  вредновање трансплантације гледано из угла Православне и Римокатоличке Црквe, као и гледиште Ислама.

Из  Браничевске епархије стигао нам је одговор везан за трансплантацију органа који преносимо у целости:

„Мишљења смо да треба подржати хуману одлуку свих оних који су своје органе, после своје смрти, завештали за помоћ другима. Господ је рекао: „Од ове љубави нико нема веће, да ко живот положи за ближње своје“ (Јн 15, 13) и следујући његовим речима сви смо позвани да помогнемо ближњем у невољи, па и жртвовати се за њега. Тако да је завештање својих органа израз поштовања сваког човека као иконе Божије и изразит гест љубави према ближњима.

            Проблем који настаје са завештавањем органа јесте време употребе тих органа, односно време смрти донора. Наш став је да то треба строго контролисати, тј. да се органи могу употребити искључиво после смрти донора, односно када стручно лице – лекар констатује смрт. Наглашавамо да, докле год постоји нада да се пацијент – донор може опоравити (дани, месеци или године – у случају дубоке коме), исти се мора одржавати у животу и никако се не сме злоупотребљавати тешко стање пацијента, без обзира што је потенцијални донор.

            Надамо се да ће право на живот сваког човека бити испоштовано од онога који одлучује/потврђује да ли је неко мртав, јер једино у таквим – оправданим случајевима употреба завештаних органа је благословена“.

Share.

Comments are closed.

Skip to content