Када на адресу једне институције стигне високо признање, мало ко помисли да иза овакве јавне потврде и уважавања стоји огромно професионално ангажовање и савестан рад великог тима професионалаца. Једно од највиших признања Изузетна „Вукова награда“ уручена је Школи за основно и средње музичко образовање „Стеван Мокрањац“ у Пожаревцу, која је за 56 година од установљења, тек трећа школа овог профила у земљи којој је признање додељено. Колико је еминентни жири био у праву доносећи одлуку, може се видети у монографији коју је пожаревачка музичка школа издала поводом 70 година постојања и рада. Уз основну делатност, Школа негује пријатељство са бројним сродним институцијама, док је у међународним оквирима позната како по наградама ученика, тако и организацији надметања: „Такмичење дрвених дувача“ и „Такмичење солфеђиста“. Поменуто је повод да се сретнемо са професором Зораном Марићем, директором, који је своју каријеру посветио музици, раду са младима и унапређењу квалитета ове образовно-васпитне установе.
Зоран је рођен у Бања Луци где је и одрастао у породици оца Анта, зидара и Марице, домаћице уз сестре Драгицу, Јадранку, Јосипу и брата Маринка. Било је то лепо детињство уз игру и дружење у граду који је одисао својим начином живота.
– Отац је био мој велики узор. Но, ни за нит не бих издвајао мајку која нас је као домаћица сво петоро однеговала, а нас троје је зaвршило факултете. Тек данас, када имамо своју децу, осећам да њима није било ни мало лако, погото што је у породицу Марић стизала само једна занатлијска плата. Ипак, ми смо били једна ведра породица: две старије сестре, Драгица и Јадранка, које, на жалост више нису са нама, биле су веома музикалне, док су отац и мајка својим добрим духом надоместили оно што нам је у животу недостајало. Велику радост у игри и породичној хармонији давали су моја млађа сестра Јосипа која сада живи у Шведској и брат Маринко данас настањен у Новој Градишкој, сећа се доба одрастања Зоран Марић, који на питање о уласку у музичке воде одговара: – Подршком родитеља и захваљујући таленту, уписујем нижу музичку школу, одсек хармонике. Једног дана у Фоклорном друштву „Веселин Маслеша“ чуо сам звуке флауте, одушевио и се рекао: „Ја то хоћу!“. Оставио сам хармонику и одлучио за овај предиван инструмент. Убрзо постајем део ансамбла и четири године са другарима путујем као део пратећег оркестра фолклораца. У Бања Луци сам завршио Средњу музичку школу, одсек теорије и започео флауту, коју нисам окончао, јер сам уписао Теоретски смер на Факултету музичке уметности у Београду, вели наш саговорник.
Упорност и воља допринели су да Марић паралелно са студијама настави средњу школу флауте „Јосип Славенски“ у класи Љубе Димитријевића. У Пожаревац је дошао, 1982.године, у време када је дипломирао на теоретском одсеку на ФМУ у Београду. Како је студенту увек био потребан посао, Зоранов професор Миодраг Азањац сазао је да у пожаревачкој Музичкој школи постоји упражњено место и дао високе препоруке, које нису биле куртоазне, већ искрене: његов марљиви и талентовани студент је окончавши Теоретски одсек уписао и Дувачки где се определио за флауту.
Какви су били први утисци о Пожаревцу?
– То је за мене био град специфичног духа и драгих људи који ме је одушевио развијеном индустријом. Када сам путовао из Београда, на улазу сам виђао колоне људи који су ишли на посао. Ја сам првенствено сам био фокусиран на сопствени рад, а уз флауту, ученицима сам предавао седам-осам предмета из области музике. Животне околости су биле такве да сам овде добио стан, упознао супругу Снежану, добио две кћери и трајно остао везан за град, људе и све што чини његов миље. Пожаревац је и данас жив и занимљив град, што увиђам и кроз утиске наших гостију који из других земаља долазе на такмичења у органацији наше школе, говори Зоран.
Период од 38 година рада Зорану Марићу протекао је као трен уз обиље лепих снова и испуњених жеља. Посебан елан креће када су одговорни и очигледно далековиди људи попут Јулијане Крпучић, Љубише Обрадовића и Влајка Стојиљковића увидели да потоји потреба за Средњом музичком школом, која се формира 1983. године. Све то буди у овом младом човеку ангажовање у концертним активностима, сарадњу са другим школама, разумевање за таленат ђака и њихово успешно учешће на такмичењима. Упорност, идеје, рад и постигнути резултати допринели су да 1994. године буде именован за директора.
УЗ ОБРАЗОВНУ – ОАЗА КУЛТУРНИХ ДЕШАВАЊА
Школа за основно и средње музичко образовање „Стеван Мокрањац“ данас има преко 110 запослених у пет градова Браничевског округа са више од осам стотина ученика. Рад се одвија у најсавременијим условима, а централна школа у Пожаревцу максимално је прилагођена потребама како наставног особља тако и ђака. Уз прелепу концертну салу, ту је тонски студио, богата библиотека али и оно чиме се мало која школа може похвалити – летња позорница. Захваљујући оваквим условима, ученици редовно јавно показују стечено знање, док је простор Музичке школе отворен за концерте еминентних имена музичке сцене Србије и Европе, стручна предавања, књижевне вечери, позоришне представе, промоције…Речју, уз основну активност, школа је постала оаза културних дешавања Града Пожаревца, не занемарујући врхунски облик образовања јер је чињеница да се један број некадашњих ђака са овог места винуо у светске музичке токове.
За све поменуто неопходни су упорност, идеје, склад, тимски рад, а они потичу од првог међу једнакима. У случају Музичке школе „Стеван Мокрањац“, то сте ви.
– Интересантно је да већину запослених чине музички стручњаци којима сам, док су се школовали, био професор. То ми је дало ауторитет и елан да у колективу негујемо добру атмосферу, компактност и заједнички постижемо изузетне резултате како у међусобном, тако и раду са ученицима, што је вредновано и највишим оценама које даје Министарство просвете. Мислим да се нит јединствености могла видети приликом обележавања 70 година Музичке школе, када је највећи део колектива од професора и ученика све до радника у администрацији заједнички на сцени извео дело „Од Баха до Мокрањца“ које је написао талентовани колега Илија Рајковић, одговара Марић.
Свакако да је за овакав рад неопходна подршка шире заједнице.
– Локална самоуправа препознала је значај функционисања Музичке школе и до сада нам увек пружала велику подршку. Град Пожаревац је редовно помагао школске пројекте као и такмичења која се одржавају у нашој организацији, јер она уз дух надметања гостима престављају и туристичке потенцијале окружења. Надам се да ће тако бити и у будуће, посебно у реализацији плана доградње дела школске зграде на углу улица Кнеза Лазара и Синђелићеве.
Признања и награде
За свој рад Зоран Марић је, између осталог, награђен Светосавском наградом Министарства културе Србије, Златном значком КПЗ Србије, Октобарском наградом Пожаревца Повељом Града Пожаревца за резултате у области васпитања и образовања, Повељом културе Пожаревца, Наградом Удружења балетских и музичких педагога Србије, „Благодарјем“ Удружења књижевника Србије…
Да ли као први човек ове институције имате времена за стару љубав – флауту?
– Флауту узимам све ређе у руке јер обавезе директора захтевају велико ангажовање. Но, све ово надомештава чињеница да смо отварањем одељења у Кучеву, Малом Црнићу, Костолцу и Великом Градишту дали шансу младима да се образују, на шта сам немерљиво поносан не само као директор већ и човек који у срцу осећа колико значи подршка талентованим нараштајима, искрен је Марић, кога на крају питамо има ли времена за неки хоби?
– Човек мора „напунити батерије“. Како је супруга Снежана током недеље послом везана за Београд, кћер Марија по окончаним студијама у истом граду, друга кћер Катарина у Швајцарској у Лугану, слободне тренутке неретко посвећујем старим винилским плочама које сам сакупљао читав живот, а чије ме мелодије опуштају и дају посебну емотивну снагу. Ту је и читање, док је викенд период када смо супруга Снежана и кћер Марија на окупу. Код Кате је мало теже отићи, али ме посебно радује један од следећих сусрета са њом и њеном породицом, јер ме у наредном периоду очекује још једна дивна обавеза: постаћу дека, закључује разговор Зоран Марић.
Влада Винкић