Искреност душе обичног човека
Прву песму објавио му је управо наш недељник сада већ далеке 1974. године, а захваљујући разумљивим, реалистичким и свим генерацијама приступачним стилом, дуже од четири деценије својим стиховима осваја неупоредивио шире просторе но што је овај наш, браничевски. Препознајући квалитет стваралаштва, јединствен по много чему у својој основи, сво ово време врата су му отварали уредници књижевних часописа, штампе, антологија и збирки, аутори телевизијских и радио емисија, препуштајући простор који уређују стиховима тканим знојем радника и искреношћу душе обичног човека. А перо човека са којим данас разговарамо изаткало је на километре тананих стихова обједињених нитима живота и ономе што чини сам живот. Речју, Зоран Стојићевић Рикардо.
Рођен деветог дана јануара 1954. у Сиракову, годину дана касније са родитељима се сели у Костолац где одраста у сиромашној радничкој породици оца Драгослава који је свој радни век провео као возач аутобуса и мајке Јелке, домаћице. Упркос материјалној немаштини, Зоран расте у изобиљу љубави и пажње родитеља.
– Детињство сам провео дружећи се и играјући са вршњацима у оквиру могућности какаве нам је један мали раднички град пружао и дивио рударима које сам сретао на сокацима посматрајући њихова борама избраздана лица и грубе жуљевите руке чија је одлика била неизбисив траг угља под ноктима, сећа се Стојићевић. – У Костолцу сам похађао основну и Средњу техничку школу и као свакој особи овог животног доба, из мене је избијала енергија коју сам усмеравао ка спорту, дружењу и великом труду да оставим што бољи утисак на нежнији пол.
Можда је баш из тог труда заискрио плам који се једног сумрака, на обали Дунава, разбуктао и на папир пренео његову прву песму. Љубавну, наравно. Истовремено, дечаштво се претапа у зрелије животно доба а невидљива стваралачка сила којом се борио да освоји поглед нечијијих зелених очију, заувек га је увела га је у свет стиха и писане речи.
Она друга – животна, увела га је у токове реалности:
– После ослужења војног рока 1975. године добио сам посао у Термоелектрани у Костолцу. Овде сам непосредно осетио све нијансе сенки које прате светлост великих индустријских система и свакодневно се дружио са радницима, рударима, инжењерима, сретао са њиховим успесима и проблемима, упозванао њихову срећу и тугу, сагледавао њихове жеље и реалне могућности, говори нам Стојићевић – Најдуже сам радио на термокоманди електране, а напорне тренутке после смене користио сам да умор и бригу преусмерим у оно што уз основни посао најбоље знам – у стих. Искуство живота и логична последица стваралаштва определили су да централне теме песама које сам тада писао буду обојене социјалним мотивима.
У то време, паралелно са песништво, Зоран даје велики допринос развоју културе свог града. Са истомишљеницима реализује бројне идеје кроз разноврсне програме и садржаје, ради на обнављању и оживљавању свега што је вредно заоставштине и негује стандарде хуманости, љубави, поштења, рада и онога што ће допринети бољитку будућих генерација. Међу суграђаним остаје упамћен као аутор незваничне химне Костолца „Жеља костолачког рудара“, док је стицај околности био да његови стихови не постану навијачка песма Фудбалског клуба „Рудар“.
Господине Стојићевићу, чињеница је да сте Ви, иако афирмисани на пољу културе и књижевног стваралаштва, прво самостално дело објавили релативно касно.
– Као и све у животу, ни мој песнички пут није био лак, говори на Зоран Стојићевић Рикардо. – Наиме, иако је за мном било на хиљаде стихова, моја прва збирка „Дунавски драгуљи“ веома дуго је чекала на објављивање. Чекала је она, чекали су други, али ја нисам: 1987. године лично сам обезбедио средства и збирка је издата, веровали или не – у Словенији!
Овај посленик писане речи није дозволио себи да остане и постане заробљеник једностраног стваралаштва, тако да свој раскошни таленат шири на више сегмената. У самом књижевном раду огледа се у писању прозе, посебно кратке приче али и афоризама, док је као сјајан оратор и аниматор годинама водио програме Културно уметничког друштва „Костолац“ како у земљи тако и иностранству. Стојићевић је један од оснивача првог књижевног клуба у Костолцу, надалеко чувене „Лирике жуљевитих руку“, а нешто касније и један од оснивача Клуба љубитеља књиге „Мајдан“ чији је данас потпредседник.
У књижевном опусу за Зораном Стојићевићем Рикардом је више од педесет заједничких књига поезије, а уз већ поменуту „Дунавски драгуљи“, ту су и самосталне збирке песама „Човек у човеку“, „Изгубљена лепота“ и „Највернији пријатељи“, док је од 2009. године члан Удружења књижевника Србије.
Радни век сте окончали пре осам година, но, уметнички настављате веома активно.
– У праву сте. У пензију сам отишао 2010. године, што ми даје више простора да се максимално посветим својој првој љубави – књижевности. Ето, на самом почетку писао сам љубавну поезију да би у каснијем стваралаштву централно место заузимале социјалне теме, говори нам Стојићевић – Данас пишем о великим и малим стварима које ме окружују и које значе живот, редовно учествујема на књижевним сусретима, размењујем искуства са колегама по перу, кристалишем идеје које би могле ускоро да се реализују…
Инспирација?
– То су: мој град, Дунав и људи који ме окружују. Они су моја некадашња, садашња и будућа инспирација.
Влада Винкић