Српску  књижевну и пожаревачку просветну сцену, попут грома погодила је вест о одласку са стваралачке и животне сцене Славише Радовановића – Цара. Поделивши професионални живот на два колосека, једним је читав радни век преносио сопствено велико знање латинског и француског језика генерацијама ученика, док је другим, писаном речју испуњавао странице ликовима и животним приликама, углавном,  моравских сељака, ту, из околине, који су се неретко, трбухом за крухом, упућивали у гастарбајтерски свет.

Просветни пут започео је као наставник а окончао као директор, док је у књижевним таласима запловио романом „Кише над изворима“. Са животне сцене прати га киша суза породице, пријатеља, некадашњих ученика, колега, поштовалаца…

Славиша Радовановић – Цар биће сахрањен у четвртак 1. новембра на гобљу у родном Пругову.

 


У знак сећањa и поштовања   на Славишу Радовановића, преносимо последњи интревју за недељеник „Реч народа“ објављен 9. августа 2016. године.


 

Роман је превелико искушење

Повод за разговор са  нашим уваженим  књижевником Славишом Радовановићем је одабир његовог последњег романа „Цигански суд“ у избор за НИН-ову награду. Секундарни повод су – такође награде, а да би неко стекао привилегију награђиваног је вредност његовог опуса. На ову чињеницу утичу строга пера књижевне критике. Изазов оцењивања Радовановићевих дела препустићемо стручњацима, а нама је била част да поразговарамо са њим као са искусним професором, врхунским ствараоцем и скромним  човеком из комшилука.

Имајући у виду да сте први роман објавили већ као искусан просветни радник, да ли је љубав ка књижевном стваралаштву изникла из саме професије, или је било само питање тренутка да нешто што је још из „зелених година живота“ тињало у Вама  угледа светлост дана?

– За мене је писање саставни део живота, постављам се испред празних страница папира, као што моји Пруговци одлазе на њиву, застану на увратини и размишљају одакле да почну. Ја на папиру стварам смислене редове који буде осећај живота ликова и стварају у машти читалаца радњу коју пажљиво прате, док моји сељаци ређају по њивама врсте које им живот значе и маштају да ће добро да роди, а неко добро да плати. Када не бих писао, била би то за мене незамислива ситуација, баш као што сељаци не могу да замисле њиву без себе у њој. Зато је моје Свирово (Пругово) свуда присутно, било да се ради о гастарбајтерској, ратној, или темама из живота мислилаца у Средњем веку, или уредника француских листова у времену од седамнаестог до двадесетог века. Писање је мој излаз из свакодневице, краткотрајна сеоба у свет у редовима испред, где налазим уточиште и када се чини да га нема. Живот нас свакодневно „бомбардује“ стресовима од радног места до екрана са којих капљу глупости из такозваног стварносног живота и невероватних обрата у дневној политици са чијих нам се ивица понекад обруше велике нелогичности и несхватљиви обрти.

Поменули сте да су теме којима се обраћате читаоцима различите – од гастарбајтерског живота наших људи (Кише над изворима), преко ратних страхота (А.Б.Вуковар), локал-политичких превирања (Седмо силовање) историје и документарности (Тражи се краљ…), све до комедије (Метар и по до Цезара) и књижевности за децу (Лепенко међу Србима). Но, форма која је препознатљива код Вас као ствараоца је – роман. Због чега?

-Роман је превелико искушење. Осим писмености, тражи да писац буде „ситничар“, да не дозволи недоследности при градњи ликова, радње, код стварања слика предела и времена, -каже Радовановић и додаје: – Роман не упоређујем са вишеспратном кућом, у односу на причу, роман може да стигне до облака, и да уђе у њих, само је важно да темељ буде добро постављен. У нашој околини постоји неколико надарених прозаиста и прозаисткиња, ако тако могу да их назовем. Некима помало недостаје доследности да би из живота и своје маште просто истргли роман. Ја сам почео са кратким причама, само у Политици експрес, Политици, Новостима, НИН-у и Књижевним новинама објавио сам преко шездесет. Освојио сам осам првих награда на конкурсима за причу, на првом таквом конкурсу у Вашем листу причом „Емигрант“, пет других награда… Упорност при стварању прозе доноси занатску вештину, што је услов за писање доброг романа.

Реч „награда“ је неизоставна у овом нашем разговору. Уосталом то је био и повод за наш сусрет. Са друге стране,  та чаробна реч са разлогом привлачи издаваче.

– Роман „Француска кутија шибица“ освојио је награду „Мирослав Дерета“ у конкуренцији 157 романа са српског говорног подручја. Награду за најбољу књигу године „Бранко Манас“ заслужио је роман „Минско поље“. Ако, поред наведених истакнем награду на Чивијади у Шапцу за најбољу сатиричну причу, да је роман „Чича Горио београдски“ у издању „Народне књиге“ увршћен у Антологију књижевности Југоисточне Европе на Универзитету Беркли, а приповетка „Плави шљемови“ (објављена у НИН-у) у Антологију светских антиратних приповедака у Њујорку, постаје јасно зашто спадам у ред ретких писаца Браничевског округа коме највеће српске издавачке куће радо прихватају рукописе.

Ипак, Ваша је одлука била да се приликом штампања романа „Цигански суд“ определите за издавача „Пресинг“ из Младеновца. Ова кућа се увелико припрема да међу своја издања сврста и најновије остварење чији сте им текст предали. Шта се, најкраће речено, налази између корица романа „Историчар“?

-Мислим да сам у том роману који ће током овог месеца наћи пред читаоцима, успео да сажмем све до сада изречено у времену од седамдесетих година прошлог века до краја прве деценије новог миленијума. „Пресинг“ заиста много очекује од „Историчара“, ја не знам шта да мислим, обзиром да сам роман „извукао“ из мог просветног делања и учионице, што му даје посебан укус.

Мирис дневника одлази, долази нови… 

Када смо већ „у учионици“, после двадесет седам година за катедром, већ тринаест сте директор основне школе, оне, у којој сте били ученик – школе у Лучици, Пругову и Пољани. Помињући бројке, запловили смо у математику, а она захтева – збир!

-Сабирам: пензија је на прагу, можда и могућност за писање новог романа, о коме немам никакву представу и нећу о томе до првих зимских дана, када, у ствари, почиње моје лупање по тастатури, надам се не и по српској књижевности. Мирис дневника у зборници, најзад ћу „изгубити“, а који ће нови доћи не могу да претпоставим. Можда онај траве, свежине јесењих освита, који уз заносну боју препечене шљиве знају у писцима да изазову посебна размишљања. Да је то тако, сведочи и мој најновији „успех“ са приповетком „Оштрице зидова“ која је на великом међународном конкурсу „Lapis Histriae 2016“ У Хрватској, увршћена међу десетак најбољих приповедака аутора из Италије, Словеније, Црне Горе, БИХ, Хрватске,Србије. Та књига ће изаћи до краја године.

 

Славиша Радовановић рођен је 1951. године у Пругову, селу тик уз пресахло корито Ресаве. Завршио је Филолошки факултет на катедри за француски језик и књижевност, а усавршио је француску граматику на Универзитету у Безансону. Бави се преводилаштвом на француски и са тог језика. Први роман „Кише над изворима“ објавила му је „Политика експрес“ тада једна од најчитанијих новина у Југославији. Одмах потом, то је учинило и пожаревачко „Браничево“ коме Радовановић признаје велике заслуге за буђење писца у њему. Ипак, француска књижевност, тај океан препун предивних књижевних бисера, пробудила је у њему жељу да постане ловац на те вредности и сам заплови дубоким водама књижевног стваралаштва. Следе романи „А, Б, Вуковар“ у СКЗ-у, захваљујући којем Радовановић улази у „Нови талас српске прозе“ по критичару Михајлу Пантићу, заједно са Басаром и другим садашњим великим српским писцима. Најпознатија дела: „Празне године“ „Салашар“, романи „Крај азбуке“ и „Очух“,„Српска кутија шибица“ , „Земуница у Ајндховену, „Живот по Ларошфукоу“ , „Тражи се краљ на француским насловним“, „Лепенко међу Србима“ роман за децу ..

 Шта се тренутно ради у „стваралачкој радионици“ Славише Радовановића?

– Читам да ће ових дана у Костолцу бити изведена моја представа „Метар и по до Цезара“.То је њено седамдесето извођење у Србији, Црној Гори, Швајцарској, Македонији, Немачкој… Написао сам још једну трагикомедију, која тек „започиње живот“.Радња мог романа „Земуница у Ајндховену“, који је издала „Реч народа“, преточенаје у истоимену драму од стране глумца Народног позоришта у Београду Богдана Пулетића. Будућност реченог текста није ми позната, важно је да је буде!

Влада Винкић