2019-01-06T23:59:54+01:00 6. јануара, 2019. 23:59 |

БОЖИЋНА ПОРУКА ЕПИСКОПА ПОЖАРЕВАЧКО–БРАНИЧЕВСКОГ ИГНАТИЈА

Човек  је посредник између Бога и читавог света у Спасењу

У поводу великог хришћанског празника – Дана Христовог рођења – Божића, грађанству се обратио Његово Преосвештенство др Игнатије Мидић, епископ пожаревачко – браничевски, чију посланицу преносимо у целини.  

   Владика Игнатије Мидић

Драга браћо и сестре Христос се роди! Ово је велики празник који прослављамо и ове године у ове дане. Као што знате,  нaшa вeрa je утeмeљeнa нa истoриjским дoгaђajимa и личнoстимa: наша вера није производ људске интелигенције и домишљања већ неких чињеница, односно, историјских догађаја,  кao штo je и oвaj дoгaђaj –  рoђeњe Гoспoдa нашег Исусa Христa. Зато и јеванђелисти и хроничари описују догађај и стављају га у тачно време, за четрнаесте године владавине  императора римског Августа и за време цара Ирода, што и доказује када се тачно то десило и учинили га да то и нама данас заиста буде догађај.

Oвaj дoгaђaj ми слaвимo кao пoчeтaк или као  нaстaвaк нaшeга спaсeњa, oнoгa штo Гoспoд чини зa нaс, будући да је по учењу Светих Отаца и онога што је Господ нама открио: да је Господ створио небо и земљу, људе и свe твaри  из ничега,  али створио их са циљем  да буду причасници Његовог живота, односно, дa вeчнo живe.  И тo Гoспoд oствaруje пoчeвши пре свега oд ствaрaњa самога свeтa кроз стварање човека, али и оно опипљиво што ми имамо записано као догађај, а то је тренутак када се Бог открио Авраму и када је направио савез са њим. Као што и рођење Господа нашег Исуса Христа значи да је он Син Божји који је постао човек, и то указује да спасење које нам је Господ припремио, односно, које Господ чини за нас, не може бити само израз Божје љубави према нама, већ оно тражи и учешће нас људи, јер и не може бити другачије зато што се ради о нашем спасењу.   Зaтo je Гoспoд дao чoвeку слoбoду  приликoм ствaрaњa, и то је оно што називају Свети Оци Иконом Божијом у Човека да би човек могао слобопдно да се одлучи да ли жели да   вeчнo пoстojи у зajeдници сa Бoгoм. To нaм је  пoкaзао и сам живoт Господа нашег Исуса Христа као човека кojи се током читавог свoг живoтa слободно oпрeдeљуje дa имa зajeдницу сa Бoгoм Оцeм чак и у смрти. Он, будући да је смрт велика трагедија, као човек – желећи да покаже колико је то страшна ствар – каже Богу Оцу : „Оче, ако је могуће да ме мимоиђе ова чаша, али не моја воља него Твоја нека буде.“ Дакле, он се овде слаже са тим да се препусти Господу и тако нама људима даје пример  да се и ми питамо ради нашега спасења.

Овај догађај који славимо није један завршен догађај, као што сви ми обично сматрамо да су догађаји из историје завршени и остају само у сећањима. Ово је догађај којим је почело да се остварује сједињење Бога и човека и ми то настављамо касније кроз Крштење, где нас Дух Свети сједињује са Сином Божјим, са Христом, и по учењу Светих Отаца ми на тај начин и постајемо Христоси. Али, у исто време и Син Божји поново се овоплоћује кроз нас, новокрштене људе. То је оно што каже Свети Максим Исповедник  „ Да Бог Син од Вечности жели да се оствари у свакоме тајна његовог овоплоћења“. Ово сједињење са Сином Божјим где Син постаје поново човек – сада кроз нас,  а ми постајемо синови Божји у Сину Божијему што је пројава Господа нашег Исуса Христа и овога догађаја кроз Цркву зато што смо у њој крштени, тако да смо ми једна велика заједница  у једном нашем Гопсоду – Исусу Христу. Управо зато ми славимо те догађаје кроз Литургију, јер је она сабрање, сједињење тих кojи су крштeни нa jeднoм мeсту: у гoспoду Христу гдe сe пoкaзуje дa нaс Гoспoд Исус Христос привoди Оцу. Литургиja je хoд наш где нас  Син Божи приводи Оцу  дa ми будeмo причaсници тoга вeчнoга oднoсa кojи имa Син сa Бoгoм Оцeм.

Тако овај догађај Рођења Исуса Христа није један прошли догађај. Он јесте историјски догађај, зато што се збио, али је он заправо почетак који се стално увећава. И за разлику од старијелинског схватања  да се истина налази у почетку, овде, у Хрићанству, истина постојања нашега, наш вечни живот се налази на крају. Дакле,  кaдa сe свa твoрeвинa сjeдини сa Гoспoдoм тaдa ћe дoћи Цaрствo Бoжje, и зато ми кажемо  да Господ води историју ка остварењу тога Царства Божјега.  Зато се помиње у Светом писму када се Господ отелоплотио да се приближило Царство небеско. И Господ сам каже „ Ако ја дела која чиним, чиним Духом Светим, тада је међу Вама дошло Царство Божије.“ Но, то царство Божје које ми сада предокушавамо у Литургији, то је сада само икона. Иначе, Истина ће бити на крају. То је оно што Свети Максим Исповедник каже: „Стари завет је сенка, Нови завет је икона, а будући век – то је истина“. То је као када нам човек кога очекујемо долази у сусрет а иза њега је светлост.  Оно прво што стиже до нас је његова сенка, што се он више приближава видимо његове обрисе и када дође до нас, ми се тада загрлимо и поздравимо, што је сједињење. Управо тако нам долази Царство Божије, што ће се рећи да та сенка, та прошлост, то није лажна сенка, она има истине у себи, наш живот овде  није пролазан у смислу да ће проћи и нестати, већ он још увек нема пуноће. Али, ово је једини реалини живот који имамо  и он се неће прекинути; ми не идемо одавде нигде. Царство Божије и Вечни живот је наставак  овог нашег живота и зато се и каже у молитви „Оче наш“: „… Да дође Царство Твоје као што је на небу тако и на земљи…“. Дакле, призивамо Царство да дође на земљу и оно ће, наравно, доћи како је то Господ и обећао, али то није само обећање речима, то је у ствари показано на делу, и ово је један од великих догађаја, Рођење  Господа нашег Исуса Христа, Његов живот, Васкрсење, и све што се збива касније показује да је Бог веран у својим речима и да Он полако остварује свој план.

Но, ништа се не збива без наше воље и зато смо ми одговорни и за наш живот, али и за живот целокупне творевине и то треба да имамо на уму, јер спасење и Вечни живот није само за човека, већ за сва бића која је Господ створио. Ту треба да знамо да је човек посредник између Бога и читавог света у Спасењу, јер он  једини има слободу. Зато ми у Литургији не долазимо празних руку, већ носимо свет са собом, носимо плодове, хлеб, вино, и молимо се за изобоље плодова земаљских, за кише земљи, за времена мирна, што показује да читава творевина улази у Спасење и то треба добро памтити на овај Дан – да смо ми одговорни и за животну средину, јер биљке и животиње у нас гледају и од нас очекују спасење. Што каже Апостол Павле: „И читава природа тужи и стење, чекајући да се јаве синови Божји који ће је ослободити ропства распадљивости“. То морамо добро знати, јер не само да су Свети Оци говорили већ и наука показује да човек не може да постоји без природе, јер ми смо тело и као тело смо у заједници са читавом природом. Зато, сваки атак на природу и оно што чинимо њој, враћа се нама и нашем телу, а само Спасење се тиче свих.

Нека је Господу нашем хвала што нас је довео из небића у биће и што све чини да нам дарује Живот вечни, да нас учини да будемо вечна бића и да овај свет наш буде Царство Божје које је Он и замислио да се оствари.

Још једном Вас поздрављам поводом Празника овим дивним речима које нама много говоре и много значе:

„ Мир Божји Христос се роди – заиста се роди!“

Забележио: Влада Винкић

Фото: Владан Милић