Синоними за надимак Данда међу Пожаревљанима су глума, радио стваралаштво, темперамент, упорност и надасве – таленат. Није потребно наглашавато да је у питању Драгана Стојановић, али вреди истаћи да је последње дане 2019. године обележио занимљив културни догађај у Библиотеци „Илија М.Петровић“: изведба монодраме „Краљица глумачка–Жанка Стокић”, као и једина драма о чувеном  виолинисти Властимиру Павловићу Царевцу-дуодрама „Цар“ у којој глуме Благоје Савовић и Весна Рајковић. На обе је радила наша саговорница и то као драматург и редитељ, док је у првој самостално глумачки креирала лик велике Жанке, што је повод за наш сусрет и разговор.


-Када је  „испливао на површину“ Ваш таленат? 

– Као необично и бунтовно дете, девојчица, супростављала сам се устаљеним друштвеним нормама и шаблонима – пркосним осмехом  и необузданом енергијом рушила сам лажне ауторитете, спуштајући их са надобудних висина међу обичне људе где би на површину са лакоћом испливале све њихове мане и слабости. Доселивши се из Београда и Мајданпека у Пожаревац, као дванаестогодишњакиња,  смишљала сам и режирала позоришне комаде чији су актери били комшије из Брдње Мале у мом „Позоришту – дворишту”. Но, дечије играрије убрзо ме уводе у свет глуме у који сам закорачила великим жаром и искреном љубављу према театру. Имала сам среће да добри редитељи–наш чувени Мага,(Миодраг Милановић) као и професионалци из Београда попут Оливера Викторовића и Веље Митровића, препознају таленат и посвећеност позиву професије која је утрла јасан правац свим мојим животним изазовима у будућности, одговара Драгана Стојановић.

Дебитовала је у пожаревачком Аматерском позоришту улогом Душице у комедији „Столица која се љуља” 1976.године, како би већ следеће године за улогу Јадвиге Јасенске у Крлежиној драми  „На рубу памети” освојила прву награду на републичком фестивалу у конкуренцији са Мирјаном Карановић („Кате Капуралица”), која је убрзо, по завршетку позоришне академије, постала најбоља југословенска глумица.

На сцени са колегама Јовицом Тошковићем, С.нежаном Мандрашевић и Слободаном Томићем

Сјајан почетак каријере није одвео у Нови Београд у тадашњу Хо Ши Минову улицу, односно на Академију?

– Упркос сугестијама стручних лица да упишем Академију драмских уметности, студије глуме ме нису интересовале – била сам већ формиран глумац, а комисије су, по правилу, тражиле „сиров материјал“, погодан за обраду „профилисање”. Од тада, наредних, петнаест година, носила сам сву тежину репертоара пожаревачког позоришта – играјући две, три улоге годишње у комплетном репертоару,  освајала сам награде стручног жирија, у то време сачињеног од врхунских професионалаца, говори Данда.  

Тумачење сваког лика Драгани Данди Стојановић доносило је мноштво награда на регионалним и републичким фестивалима  (колико смо успели да пребројимо преко тридесет), што јој је, као младој глумици, помогло да изгради самопоуздање, самопоштовање и сопствени стил.

Можете ли издвојити најдражу ролу?

– Тешко, али међу креацијама истакла бих: Лујзу  Магрудер у „Псима од сламе”, Софију у „Путујућем позоришту Шопаловић”, улогу Ученице у „Лекцији“, Стане у „Станоју Главашу”, дечака Зорана у „Ослобођењу Скопља”,  Гину у „Ожалошћеној породици”, Џесику у „Прљавим рукама”, Онку у „Грбавцу”, Аксјушу у „Шуми”  и улоге у Чеховљемим једночинкама „Медвед“ и „Просидба“, наглашава наша саговорница.

На крилима стваралачког жара, није јој било тешко да са ансамблом од преко стотину младих глумаца у Дому културе Пожаревац формира Дечији и Омладински театар. Са младим и талентованим ентузијастима режира четири  успешне позоришне представе: „Капетан Џон Пиплфокс”, „Hi-Fi”, „Да ли ваша жена има чупаве ноге” и  „Дуги живот Краља Освалда”.

Није велики број глумаца аматера који се опробао и на великом платну. Ви сте малу ролу заљубљене тинејџерке преточили у сјајне сцене које својом уверљивошћу превазизале епитет–аматер. Овде мислим на телевизијску серију и филм Стјепана Заниновића „Војници“.

– Да. То је била улога Љиље. Заменила сам настадалу глумицу Мериму Исаковић, тада највећу  младу звезду југословенског филма која је после саобраћајне несреће, на жалост,  остала тежак инвалид.

Милена Дравић:

 „ У Пожаревцу постоји Драгана која је улогу припремила за један сат!“

Од свих признања, Данда истиче једно посебно које је добила од славне Милене Дравић. Наиме, чувена глумица се нашла у ситуацији да научи позоришни текст за само шест дана. Током гостовања на београдском „Радију 202“, док је примала честитке за изутену ролу, нагласила је: „У Пожаревцу постоји Драгана која је своју обимну улогу припремила за само један сат!”  

Наиме, Драгана Стојановић је својевремено од редитеља Оливера Викторовића прихватила предлог да замени болесну глумицу која је тумачила главну женску улогу у представи Франца Кафке “Преображај”. Но, несвакидашње у предлогу било је то да је изутено обиман текст морала да савлада за сат времена у аутобусу од Пожаревца до Смедеревске Паланке где се одржавао 21. Фестивал аматерских позоришта Србије. Без иједне пробе представа је истог дана изведена а по одлуци стручног жирија, маестрално одиграна улога Грете – Данди је донела награду за најбољу женску улогу.  Речју, 60 минута за Гиниса!

Паралелно са каријером глумице, врхунски таленат сте показали као радио водитељ широког спектра.

– Моја медијска каријера има несвакидашњи увод јер сам била први женски спикер и водитељ „Радио Пожаревца“. Касније оснивам сопствени радио,  „Радио Дабар“, који је за то време имао завиднан рејтинг интервјуа, како квантитативно тако и квалитативно. Томе у прилог иде и  чињеница је да су многе од њих преузимали најугледнији штампани и електронски медији у земљи, прича Драгана.

Милена Павловић Барили – непресушна инспирација

Омађијана позориштем, после дуже паузе, Данда Стојановић се враћа сцени монодрамом „Пожаревац одјекује у мени”, посвећену чувеној сликарки Милени Павловић Барили. За  извођење  је приредила адаптацију Миленине преписке са најужим члановима породице, а остварење је у правом смислу речи одјекнуло – како пред домаћом публиком, тако и у бројним амбасадама и страним културним центрима где је извођена.

-Убрзо, формирам Удружење уметника „Пламен Културе” које успешно сарађује са Удружењем позоришних и филмских стваралаца Браничевског региона које води мој дугогодишњи пријатељ и колега Благоје Савовић, а сарадња и подршка подстичу ме да од текста Миодрага Илића „Жанка” писаног за шест лица, адаптирам, режирам и играм  драму „Краљица глумачка–Жанка Стокић”, едукативно за школску популацију, као и за одраслу публику, која  наилази на извранредан пријем код гледалаца.

Драгана Стојановић у монодрами „Краљица глумачка–Жанка Стокић”

Дамама се, по свим правилима, не откривају године. Но, чињеница је да сте пету деценију на сцени. Откријте, макар, тајну своје глуме.

– Увек сам се трудила да унесем личну ноту и обогатим ликове. Прилично флексибилна, никад нисам признавала крајње границе глуме и режије. Корак даље увек постоји у сваком сегменту живота, па и у глуми!

Влада Винкић

Share.

Comments are closed.

Skip to content